BIO JEDAN SAMOSTANAC

 

        Bio jedan čovjek, samostanac redovnik, koji je tvrdio da na svijetu nema ničega i nikoga što i koga on ne voli. No samostanac, živeći u samostanu, nije ni s kim imao nikakvih nezgoda i neugoda, te stoga nikada nije ni imao prigodu iskušati stoji li njegova tvrdnja.

        Jednoga je dana, za velike žege, šetao hladovitim samostanskim vrtom, bos. Dodir zemlje prijao mu je tabanima.

        “Kako volim zemlju. Kako me njezin dodir ispunjava zadovoljstvom.”

        Bosa je stopala spuštao na tle polako, sladokusački, sa sviješću o vlastitu zadovoljstvu.

        A onda je kriknuo. U taban mu se zabio čavao.

        “Jao!” stade ga jauk i cvil i poskakivanje na jednoj nozi. Doskakuće do klupe i spusti se na nju, stenjući i dalje.. 

        “Voliš li me?” oglasi se čavao u nozi

        “Ah!” vrisnu samostanac. “Kakvo pitanje! I baš si našao trenutak da me o sebi pitaš!”

        “Pravo pitanje,” filozofski će čavao. “Voliš li me?”

        Redovnik zamukne, zatečen. A onda će tiho:

        “Volim te, čavle. Zašto te ne bih volio? Volim te takvoga kakav jesi: - šiljat, tvrd, ravan - pravi, dobri čavao. Mogao si ležati na stazi s šiljkom okrenutim u stranu, umjesto uvis, ali zar bi to povećalo tvoju vrijednost kao čavla? Ne, nećeš me zaskočiti ovim pitanjem, ja te volim i što mi možeš?.”

        Redovnik stisne zube, ščepa čavao za glavu, i izvuče ga iz tabana. Stenjući od bola, pomiluje čavao i stavi ga u džep, kao dragocjenu potvrdu nadvladane kušnje.

        “A voliš li bol?” oglasi se čavao iz džepa.

        Sveljubeći čovjek već se spremio odgovoriti potvrdno, ali onda zastane.

        “Ne, ne volim bol. Ali ju ni ne mrzim,” reče i odšepesa kući.

        I bol je laknula.

 

        I boli je laknulo.

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 3.