Kada sam birala čoveka za svog životnog partnera, bilo je mnogo osobina koje su mi bile važne. Dobrota. Poštenje. Karakter. Vrednoća.

Ali iznad svega, tražila sam emocionalnu inteligenciju.

Tražila sam čoveka koji ume da prepozna svoje emocije, da ih razume i da ih iskomunicira. Čoveka koji zna da kaže: "Povređen sam", "Zabrinut sam", "Potrebno mi je vreme da razmislim", umesto da se povlači u tišinu, bes, agresiju ili distancu.

Tražila sam čoveka koji ume da reguliše sebe. Čoveka koji razume da nisu emocije problem, već način na koji njima upravljamo. Čoveka koji neće dozvoliti da trenutna ljutnja sruši ono što je do tada građeno. Čoveka koji zna da zastane pre nego što reaguje, da promisli pre nego što izgovori reči koje mogu da zabole i da preuzme odgovornost za svoje postupke.

Prava snaga svih nas je u samokontroli.

Mnogi ljudi znaju da vole kada je lako. Ali pravi kvalitet čoveka otkriva se onda kada život postane težak, kada se pojave neslaganja, izazovi, stres i razočaranja. Tada postaje važno da pored sebe imamo osobu koja ne reaguje impulsivno, ne kažnjava ćutanjem, ne manipuliše emocijama i ne vodi rat protiv nas.

Osobu jakog karaktera ali blage naravi.

Osobu koja ume da razgovara. Da sasluša. Da razume. Da smiri sebe pre nego što pokuša da promeni nekoga drugog.

Jer na kraju, srećan brak ne grade dvoje savršenih ljudi. Grade ga dvoje emocionalno zrelih ljudi koji iz dana u dan biraju poštovanje umesto ega, razumevanje umesto osude i ljubav umesto potrebe da budu u pravu.

I možda se sva mudrost jednog zdravog odnosa može sažeti u dobronameran savet:

Ne traži čoveka bez emocija. Traži čoveka koji je naučio da sa njima pleše. Čoveka koji ne potiskuje ono što oseća, ali ni ne dozvoljava da ga osećanja nose kao vetar suvi list.

Jer najveći dar koji možemo dobiti od partnera nije savršenstvo. Najveći dar je emotivno zreo čovek, koji je naučio da bude gospodar svog srca, kako bi jednog dana umeo da čuva i tvoje.

Violeta Saković Đokić

Ivica Ciri