Kako sam oterao onu koju najviše volim!

Postoji tačka u svakom odnosu kada briga pređe u gušenje, a ja sam tu granicu pretrčao kao da jurim na poslednji voz. Nije to bilo namerno. Niko se ne probudi ujutru sa idejom da postane emocionalni tamničar osobi koju voli najviše na svetu. Ali strah je čudan arhitekta.

Sve je počelo sitnicama. Poruke u kojima sam pitao kada dolaziš, ne zato što mi je bio potreban raspored, već zato što mi je bio potreban dokaz da se vraćaš. Predlagao sam planove za sledeći mesec, sledeće leto, sledeću deceniju, pokušavajući da betoniram budućnost pre nego što se sadašnjost uopšte osušila. Mislio sam da je to romantično. Mislio sam da joj pokazujem posvećenost.

Ona je to videla drugačije. Videla je to kao nedostatak vazduha.Sećam se večeri kada smo sedeli na mom kauču, onom istom na kojem smo se prvi put poljubili uz očajan horor film. Gledala je u telefon, a ja sam osetio onaj poznati grč u stomaku. Umesto da je pitam kakav joj je bio dan, pitao sam je kome piše. Glas mi je bio miran, ali reči su bile teške, natopljene nesigurnošću.

Pogledala me je onim svojim bistrim očima koje su uvek videle više nego što sam bio spreman da priznam. Spustila je telefon i rekla mi je nešto što me i danas proganja. Rekla je da se oseća kao da polaže audiciju za ulogu u mom životu koju je već dobila.

Tada je trebalo da stanem. Morao sam da se nasmejem, da priznam da sam idiot i da naručim picu. Ali strah ne zna za rikverc. Strah samo dodaje gas.

Počeo sam da se trudim još jače. Bio sam previše dostupan, previše prisutan, previše voljan. Nisam joj ostavljao prostor da joj nedostajem. Postao sam onaj tip koji donosi doručak u krevet ne kao gest ljubavi, već kao izvinjenje za svađu koja se još nije ni dogodila. Gušio sam je pažnjom koja je zapravo bila maskirana panika.

Što sam jače stezao obruč, ona se više skupljala u sebe. Postajala je tiša. Njeni osmesi su postajali kraći, kao da štedi energiju za beg.

Ironija je savršena i okrutna. Da sam samo raširio dlanove, da sam imao hrabrosti da verujem da će ostati zato što to želi, a ne zato što sam je vezao nevidljivim konopcima moje anksioznosti, možda bi i danas bila tu. Možda bi pila kafu iz one šolje sa lavandom.

Ovako, uspeo sam u onome čega sam se najviše plašio. Dokazao sam da je odlazak neizbežan tako što sam ga sam isprovocirao. Gledao sam je kako klizi iz mojih ruku, ne kao pesak, već kao voda - nečujno, neumitno i potpuno mojom krivicom.

Stranica dnevnika iz 2002. godine

Goran Janjić