Ono što si najmanje jeo u svojoj kući ćeš najviše tražiti u svetu. To nešto čega nije bilo, tražićeš u odnosima, često partnerskim, da te nahrani, da te umilostivi i da stekneš privid doživljaja da si sit.
I bićeš sit, za trenutak, dok trenutak traje, a onda ćeš ili tražiti više, više, još više, ili ćutati jer tako si preživeo.

I živećeš tako dokle god ne osvestiš da oni drugi nisu dužni da pune tvoje tanjire na način na koji ti treba. Već da ti mogu dati, kada se susretnete, ono što su i oni poneli iz svojih kuća, i iz svojih gladi.

Vremenom, naći ćeš baš pravog partnera, koji će obećati najbolji hleb, no..... tvoju glad takav obrok ne hrani. Al videćeš kako možeš nešto uzeti, nešto drugačije, nešto manje, nešto veće, nešto što nije isto. I ako ne pobegneš tražeći baš ono čega misliš da si suštinski gladan, ostaćeš da gledaš, da se žuljaš, da te nervira, da te rastužuje, da te besni... A onda, a do „onda“ je potrebno vreme, onda ćeš videti možda čak i po prvi put onog preko puta sebe, sa svime onim što jeste, i što može dati.

I videćeš drugačije one iza sebe, sa svim onim što su imali i što imali nisu. I biće to jedan zbunj i veliki uzdah i mesto drugačije tuge (i ljutnje).

Videćeš kako rana glad kreira nekad grabež, nekad bežaniju...
Videćeš puno stvari ako želiš da gledaš.

I zapravo je najvažnije da gledaš, i budeš svestan šta gledaš.
Sebe kako tražiš način, i praviš manevre da sebi dobaviš onu ljubav (šta god da ti nedostaje) koje nije bilo.

I tek tada - možeš i da vidiš šta je to u šta gledaš kada gledaš.

~ Božica Vuksanović Đuričić, psiholog i psihoterapeut

Beleške sa psihoterapije