VOLI SVOJU SUDBINU

Najveća greška ljudi je što duže pamte loše nego dobro.
Pamte teške reči, svađe, izdaje, hladne poglede i trenutke kada ih je neko povredio. I mnogo toga zaista jeste neoprostivo. Niko te ne tera da oprostiš ako osećaš da ne treba. Ali ako pamtiš samo bol, a zaboraviš sve ono zbog čega si nekoga nekada voleo, onda ne kažnjavaš njega. Kažnjavaš sebe.
Muškarci se teško mire sa povređenim egom. Žene sa povređenom sujetom. Ali i jedni i drugi često zaborave ono što je bilo lepo. A da nije bilo lepo, nikada se ne bi ni dogodilo. Niko nije tek tako pao s neba u tvoj zagrljaj. Neko je morao da te nasmeje. Da te probudi. Da ti dotakne srce, telo ili sujetu. Da ti na trenutak učini život većim nego što je bio.

Ako zaboravljaš svaki osmeh, svaki lep gest, svaku noć koju si tada smatrao najlepšom, to nije snaga. To je siromaštvo duše. Čak i ako je sve bilo iluzija, ako si u toj iluziji bio srećan, ni to nije mala stvar u svetu u kome se sreća često deli na kašičicu.
I zato voli svoju sudbinu.
Pamti dobro, otpusti loše, jer jedno bez drugog retko postoji. Ljudi nisu crno-beli. Ljubavi nisu savršene. A život nije napravljen da ti uvek da ono što želiš, nego ono kroz šta moraš da porasteš.

Ne, možda ti momak nije bio samo toksičan i narcisoidan. Takvog si ga nekada zavolela. A da ti nije značio, ne bi o njemu govorila ni danas.
Ne, možda ona nije bila zla i odvratna. U takvu si se zaljubio. A ako jeste bila takva od početka, onda se zapitaj šta je u tebi tražilo baš nju.
Gotovo nikada nije greška samo u jednoj osobi.

Ona je lepa, pametna i želi najbolje što može. To je fer. To je priroda. To što vreme često pokaže da je pogrešila — njena je lekcija, ne tvoja kazna. Svako greši. A možda nije ni pogrešila. Možda je otišla tamo gde je dobila više osmeha, više mira, više strasti, više svega što joj je tada bilo potrebno.
I ti imaš isto pravo.
Ako si ostvaren, snažan, uspešan, ako znaš svoju vrednost, zaslužuješ ženu koja će te poštovati, diviti ti se i probuditi ono što neka druga nije mogla. To nije osveta. To je život.
To je priroda — jak muškarac i lepa žena, želja i izbor, snaga i privlačnost.

Zato nikada ne mrzi. Ne proklinji svoju sudbinu, kakva god bila. Život je često lepši nego što mislimo, ali čovek postane zatvorenik svojih misli. Misli da mržnjom kažnjava drugoga, a zapravo truje sebe. Jer nikada ne pati onaj o kome misliš loše. Pati onaj koji te misli nosi u sebi.

Ako ti neko ne odgovara — idi.
Bez mnogo buke. Bez suvišnih reči. Bez ponižavanja, dokazivanja i spaljivanja svega što je nekada bilo sveto. Nisu uvek potrebna objašnjenja. Nekada duša jednostavno ode tamo gde mora. Nije na tebi da sudiš da li je bila u pravu ili ne.
Pamti dobro. Pamti i zlo, ali ne tako da mrziš, kuneš i osuđuješ. Pamti ga kao lekciju. Kao trag. Kao dokaz da si živeo, voleo, padao i ponovo ustajao.
Poželi sreću i mani se gluposti da ćeš zapaliti ceo grad zbog nekoga. Nećeš. Ljubav nije u sili, već u želji. A ako želje više nema, ili je neka druga želja nadjača, tu ne pomažu ni ponos, ni pretnje, ni bes. Želja je najjača sila. Kada ode, ne možeš je lancima vratiti.

Zato voli svoju sudbinu čak i kada nije onakva kakvu si zamišljao.
Videćeš, vremenom, kako se sve negde pomera. Kako se zatvorena vrata pretvaraju u prolaze. Kako dolaze novi ljudi, novi svetovi, nova uzbuđenja, nova jutra, nove ljubavi.
Voli svoj život.
Jedan je.

"Veruj mi, nema vremena za mržnju, osvetu i nošenje tuđih senki na svojim leđima. Ali ima vremena za sreću, u kakvom god obliku da se pojavi."

Zato ne proklinji ono što je prošlo.
Voli svoju sudbinu.

Aleksandar Stojanović 

Trilogija LILIT Aleksandar