PROČITANO

577

PUTA

OD 14.01.2018.

ISHRANA - II nastavak

Možete videti koliki uticaj ima određena hrana ili piće na čitav naš proces mišljenja.

Pitanje: U vašem poslednjem govoru spomenuli ste arteriosklerozu. Vlada mišljenje da ova bolest dolazi ako se jede mnogo mesa, jaja i slično. Poznajem nekog kod koga je bolest počela kad je imao pedeset godina; do sedamdesete se sasvim ukočio. Ali sada ima osamdeset pet ili osamdesetšest i mnogo je aktivniji nego kada je bio u pedesetima ili šesdesetima. Da li je arterioskleroza uzmakla? Da li je to moguće? Ili postoji neki drugi razlog? Možda treba da pomenem da osoba nikada nije pušila i pila je veoma malo alkohola; živela je stvarno pristojan život. Ali u svojim ranijim godinama jeo je prilično mnogo mesa. Sa sedamdeset je mogao vrlo malo da radi, ali sada je sa osamdesetpet stalno aktivan.

Dr Štajner: Dakle, razumeo sam da je tu osobu pogodila arterioskleroza kada je imala pedeset, da je postao ukočen i mogao tak malo da radi. Niste mi rekli da li mu se sećanje pogoršalo; možda niste primetili. Stanje se nastavilo do njegovih sedamdesetih; tada je opet postao aktivan i još je živ. Da li još ima neki smptom ranije arterioskleroze ili je potpuno pokretan i aktivan?

dopuna pitanja: Danas je potpuno aktivan i pokretniji nego kada je imao šesdesetpet ili sedamdeset godina. On je moj otac.

Dr Štajner: Dobro, prvo treba da ustanovimo tačnu prirodu ranije arterioskleroze. Obično arterioskleroza zahvati čoveka na takav način da njegove arterije uopšteno postanu sklerotične. Ako su čovekove arterije uopšteno sklerotične, on naravno postaje nesposoban da kontroliše svoje telo svojom dušom i duhom i telo postaje rigidno. Takođe se može dogoditi da neko ima arteriosklerozu ali ne celog tela; bolest je, na primer, mogla poštedeti njegov mozak. Tada je slučaj sledeći. Vidite, ja sam nešto upoznat s vašim zdrastvenim stanjem. Ne poznajem vašeg oca, ali možda možemo otkriti nešto o očevom zdravlju iz vašeg zdravlja. Na primer, vi malo patite, ili ste patili (nadam se da je potpuno izlečeno), od polenske groznice. To znači da u sebi nosite nešto što telo može razviti samo ako ne postoji tendencija za arteriosklerozu u glavi, već samo izvan glave. Niko ko ima predispoziciju za arteriosklerozu u celom telu ne može patiti od napada polenske groznice. Jer polenska groznica je upravo obrnuta od arterioskleroze. Vi patite od polenske groznice. To pokazuje da je vaša polenska groznica – naravno da nije ugodno imati polensku groznicu, mnogo je bolje da se ona izleči; ali govorimo o tendenciji da je imamo – vaša polenska groznica je vrsta sigurnosnog ventila protiv arterioskleroze.

Ali svako dobije arteriosklerozu u maloj meri. Ne može se ostariti a da je nemamo. Ako je neko dobije u celom telu, to je drugo: tada postaje krut u celom telu. Ali ako neko dobije arteriosklerozu u glavi a ne u ostatku tela, tada – dakle, ako neko stari na ispravan način, etersko telo postaje sve jače (o tome sam ranije govorio), i više nema toliku potrebu za mozgom i tako mozak može postati star i krut. Etersko telo može kontrolisati to stanje male skleroze – koje u ranim godinama čini nekog i starim i krutim; sada ga etersko telo može kontrolisati vrla pametno tako da nije više tako ozbiljno.

Vaš otac, na primer, nije morao da ima polensku groznicu, mogao je imati samo sklonost prema njoj. I vidite, upravo ta sklonost prema njoj je bila korisna za njega. Čak se može reći – može izgledati malo nategnuto, ali osoba koja ima tendenciju prema polenskoj groznici čak može reći: hvala Bogu za tu sklonost ! Polenska groznica mi sada ne smeta, i daje mi stalnu predispoziciju za omekšavanje arterija. Čak i kad se polenska groznica ne pojavi, štiti ga od arterioskleroze. I ako on ima sina, sin može imati polensku ggroznicu spolja. Sin može spolja patiti od neke bolseti koja je kod oca gurnuta unutra.

Zaista, to je jedna od tajni nasleđivanja: da mnoge stvari kod naslednika postaju bolesti koje su kod očeva bile aspekt zdravlja. Bolesti su klasifikovane kao arterioskleroza, tuberkuloza, ciroza, dispepsija itd. O tome se može napisati vrlo atraktivna knjiga; može se jednostavno napisati kako bolesti napreduju. Ali iz toga se ne može mnogo dobiti, iz jednostavnog razloga jer je arterioskleroza, na primer, drugačija kod svake pojedine osobe. Nemaju dve osobe koje imaju sličnu arteruosklerozu; svako je pogođen na drugačiji način. To je zaista tako, gospodo. I to nikog ne treba da iznenadi.

Bila jednom dva profesora na berlinskom univerzitetu. ( Filozof Karl Ludwig Michelet, 1801-1893, i teolog i filozof Eduard zeller, 1814-1908). Jedan je imao sedamdeset godina, drugi devedesetdve. Mlađi je bio dobro poznat; napisao je mnogo knjiga. Ali bio je čovek čija je filozofija bila sasvim materijalistička; imao je samo misli duboko ukorenjene u materijalizmu. Takve misli takođe pridonose arteriosklerozi. I imao je arteriosklerozu. Kada je napunio sedamdeset, morao je u penziju. Kolega koji je imao preko devedeset nije bio materijalista; ostao je dete veći veći deo svog života i još uvek je predavao s ogromnom živošću. Rekao je: „Taj moj kolega, taj mladi momak ! Ja ga ne razumem. Ja još ne želim u penziju, osećam se tako mlad“. Onaj drugi. „momak“ je bio penzionisan, nije mogao više da predaje. Naravno da je i devedesetodvogodišnjak s godinama postao sklerotičan, njegove arterije su bile potpuno sklerotične, ali zbog njegove pokretnosti duše još je mogao nešto uraditi s tavim arterijama. Drugi čovek nije imao takvu mogućnost.

A sada još nešto kao odgovor na pitanje gospodina Burlea o šargarepi. Gospodin Burle je rekao: „Ljudsko telo instiktivno žudi za onim što mu je potrebno. Deca često uzimaju šargarepu u ruke. Deca, i odrasli takođe, ponekad su prisiljeni da jedu hranu koja za njih nije dobra. Mislim da je pogrešno kada se neko gnuša neke hrane. Imam dečaka koji neće da jede krompire“.

Gospodo, treba samo da pomislite na jednu stvar: kada životinje ne bi imale instinkt šta je za njih dobro, ašta je za njih loše, već bi odavno nestale. Jer životinje na pašnjacima dolaze i do otrovnih biljaka – sve one – i da neznaju instinktivno da ne treba da jedu otrovne biljke, sigurno bi ih jele. Ali uvek prođu pored njih.

Ali ima još nešto. Životinje pažljivo biraju šta je za njih dobro. Da li ste ikada kljukali guske, kljukali ih hranom? Jedino ih ljudi sile toliko na jelo. Kod svinja je to drugačije; ali šta mislite koliko bi mršave bile da ih mi ne podstičemo da jedu toliko mnogo? One su stekle svoje osobine kroz nasleđivanje; njihovi preci su se morali priviknuti na svu hranu koja stvara mast. Te stvari su uzimali u hranu u ranijim vremenima. Ali prvobitne svinje je trebalo prisiliti da to jedu! Nijedna životinja nikada sama ne jede ono što za nju nije dobro.

Ali sada, gospodo do čega je doveo materijalizam? Više se ne veruje u takav instinkt.

U mladosti sam imao prijatelja sa kojim sam često ručao. Bili smo osetljivi u vezi hrane koju jedemo i imali smo naviku da mislimo šta je za nas dobro. Kasnije, kako se to u životu događa, izgubili smo kontakt, i posle nekoliko godina došao sam u grad gde je on živeo i bio pozvan da sa njime ručam. I šta sam video? Vagu pored njegovog tanjira ! Pitao sam : „Što će ti ta vaga?“ Znao sam, naravno, ali želeo sam da čujem šta će da kaže. Rekao je : „Merim meso koje mi donesu, da bih jeo pravu količinu – salatu takođe“. Bio je tamo, mereći sve što će staviti na tanjir, jer mu je nauka tako govorila. I što se s njim dogodilo? Potpuno se odučio od zdravog instinkta za ono što treba da jede i konačno to više nije znao ! I sećate se ? – bilo je u knjizi:“Osoba treba od 120-150 grama proteina“; to je on savesno merio. Danas se govori da je ispravna količina 50 grama. Tako da je njegova količina bila pogrešna.

Naravno, gospodo, kada osoba ima dijabetis, to je očigledno drugačija situacija. Šećerna bolest, dijabetis, pokazuje da je osoba izgubila instinkt za ishranu.

Tu dolazite do suštine stvari. Ako dete ima sklonost prema glistama, čak i najmanju sklonost, ono će učiniti sve da to spreči. Bićete nekada zaprepašćeni da vidite dete koje u vrtu traži gde rastu šargarepe, a zatim ćete ga tamo naći kako jede šargarepe. I ako je vrt daleko, to nije bitno, dete svkako gaca prema njemu i nalazi šargarepu – jer dete koje ima sklonost prema glistama žudi za njom.

I tako, gospodo, najkorisnija stvar koju možete uraditi je ovo: posmatrajte dete kada je odbijeno od sise, kada više nema mleko, posmatrajte šta mu se počinje sviđati da jede a šta ne. U trenutku kada dete počinje dobijati spoljnu ishranu, od njega se može naučiti šta mu treba davati. U trenutku kada se počinje podsticati da jede ono što neko misli a treba da jede, u tom tom trenutku mu se kvare instinkti ! Treba mu davati stvari za koje instinktivno pokazuje da mu se sviđaju. Naravno, ako sklonost prema nečemu previše ugrožava, to treba zabraniti – ali onda treba pažljivo posmatrati šta je to što se zabranjuje.

Na primer, možda po vašem mišljenju dajete detetu sve dobre stvari, a ipak u trenutku kada dete dođe do stola ne može a da se ne popne na stolicu i posegne za grumenom šećera na stolu ! To je nešto što treba gledati na pravi način. Jer kod deteta koje posegne za grumenom šećera to očigledno ima veze s njegovom jetrom. Upravo jednostavna činjenica da mora doći do mrvice šećera, znak je da je njegova jetra nije u redu. Samo ona deca kojima nešto nije u redu s jetrom traže šećer – ona je zatim lečena šećerom. Druge šećer ne zanima; ignorišu ga. Naravno, ne može se dopustiti da ovakva predstava pređe u naviku; ali za nju treba imati razumevanja. I može se razumeti na dva načina.

Vidite, ako dete celo vreme gleda i misli, kada otac ili majka ne budu gledali, ja mogu da uzmem šećer; tada će se kasnije šunjati drugim stvarima. Ako zadovoljite dete, ako mu date šta mu treba, onda ono ne postaje lopov. Od velike je važnosti s moralnog stanovišta da li se posmatraju ove stvari ili ne. To je veoma važno, gospodo.

Dakle, na pitanje koje je upravo postavljeno treba odgovoriti na ovaj način: treba pažljivo posmatrati šta dete voli a šta mu se gadi i ne prisiljavati ga da jede ono što mu se ne sviđa. Ako se dogodi, na primer, kao što se i događa s mnogom decom. da ne želi da jede meso, tada je činjenica da dete iz mesa dobije crevne otrove i želi da ih izbegne. Njegov instinkt je dobar. Svakako koje može sesti za sto gde svi drugi jedu meso i može ga odbiti, zasigurno ima tendenciju razvijanja crevnih otrova iz mesa. Te stvari treba uzeti u obzir.

Vidite da nauka mora postati mnogo prefinjenija ! Danas je previše kruta. Sa vagama, sa svim onim što se odvija u laboratorijama, to nije težnja za čistom naukom.

Kod ishrane, što je stvar koja nas sada posebno zanima, zaista je tako da treba steći pravo razumevanje za to u kakvom je odnosu s duhom. Kada ljudi pitaju o tome, često ponudim dva primera. Pomislite, gospodo, na novinara: kako mora toliko da misli, mora da misli toliko logičkih misli; gotovo je nemoguće za ljudsko biće da ima toliko logičkih misli. I tako nalazite da novinar – ili neka druga osoba koja logično piše – voli kafu, sasvim instiktivno. Sedi u kafeu i pije kafe jednu za drugom, i glođe svoju olovku tako da će iz nje izaći nešto što može zapisati. Glodanje olovke mu ne pomaže, ali kafa da, tako da jedna misao dolazi od druge, jedna misao se pridružije drugoj.

A zatim pogledajte diplomate. Ako se jedna misao vezuje za drugu, ako jedna misao dolazi od druge, to je za njih loše ! Kada su diplomate logične, onda su dosadni. Moraju biti zabavni. U društvu s eljudi ne žele zamarati logičnim razmišljanjem ! Novinar se ne može baviti ničim osim finansijama u članku o finansijama. Ali ako ste diplomata možete govoriti o noćnim klubovima u isto vreme u kojem govorite o ekonomiji zemla X, zatim možete komentarisati uvojke te-i-te dame, zatim možete skočiti na bogato tlo kolonija, posle toga gde se uzgajaju najbolji konji itd. Kod diplomata skače se s jedne misli na drugu.Tako svako ko mora da bude šarmantan sagovornik sledi instikt i pije dosta čaja.

Čaj razbacuje misli; dopušta da se skoči u njih. Kafa dovodi misli jednu do druge. Ako morate skakati od jedne misli do druge, tada morate da pijete čaj. Neko ih čak zove „diplomatski čajevi“ ! – dok novinari sede u kafeu, ispijajući kafu za kafom. Možete videti koliki uticaj ima određena hrana ili piće na čitav naš proces mišljenja. Tako je, naravno, s ta dva napitka, kafom i čajem; možemo reći, to su ekstremni primeri. Ali upravo iz ovih primera mislim da možete videti da treba ozbiljno uzeti u obzir ove stvari. To je veoma važno, gospodo.