Imam sedam godina.......promatram svoj lik u ogledalu. Sa sedam mi znamo toliko malo. Gledam se u oči i znam....ja sam tu u sebi. Kao da se vozim autobusom i gledam kroz prozor,mislila sam da samo ja to znam. Ono u meni bilo je stvarnije,pitala sam se ... Imali još netko ko je poput mene? Tko zna za ovo putovanje. Oni što prolaze, prepuni očekivanja... Kao da stojim na početku pokretnih skala i uporno pokušavam da se ukrcam u taj svijet ali nikako da uhvatim pravi trenutak. Sad znam da taj svijet nije toliko savršen i još se nisam ukrcala. Stojim sa strane i promatram. Ovako sam zadovoljna...... Sa sedam to nije bilo tako jednostavno, biti dio a ne zakrpa koja se nije uklapala činilo se jednostavnije. Ja odlomljena od večine...... Danas sam ponosna što se nisam uklopila, mislim da bi zaboravila dok bi tako plovila. Ovako sam puno naučila,nisam se zatrpala nebitnim informacijama. Bilo bi ljepo kad bi mogla ljude da dotaknem onako u prolazu pa da osjete ovo što osječam. Pozdrav svim ljudima koji se voze u mom autobusu.............