Gdje sam zapela…što mi je  to tako jako dodirnulo  dušu i tijelo ,pa me ljudi ,nekim čudnim pogledom gledaju…

Gledaju i postavljaju …neka teška pitanja…a ja …ne znam odgovore…

Nisam dovoljno „kvalificirana“ da im ponudim bilo kakav odgovor…

I  ne znaju da me samo ,umaraju svojim „predavanjima“ o životnim lekcijama…

Umaraju me kad pričaju o značenju riječi – sreća…

Umaraju me …jer…nemam više snage da ih svojim osmjehom zabavljam…

Umorna sam …od svih tih priča…o onome što je dobro za mene …a što nije…

Jer …sve te priče…sva ta pitanja…ne mogu promijeniti ono što je …u meni…

Puštam ih da pričaju…da govore…i šutim…

Šutim jer…nemam više snage da objašnjavam bilo što…

Jer…

...................................

....................................................................