Večeras…kad dodirnem jastuk…i kad tiho…što tiše mogu…izgovorim tvoje ime…i pozovem te u san…ti mi dođi…

Dođi i ljubi me…i dopusti meni…da tebe ljubim…

Dopusti mi… da te osjetim i da zaspem…s mirisom…mirisnijim od parfema...s mirisom, što ga još uvijek ima na mojoj koži…s mirisom…tebe…

 

 

Jer…tvoji su dodiri ispisali …predivnu priču  mome tijelu…i ono ju je zapamtilo…

I sad bi   …poput malog djeteta…da mu pričaš …svake noći…svake noći…prije nego utone u san…

 

 

I zato me  boli …boli me ova naša daljina...

I…pitam se…koliko dugo još moram…ovako …bez tebe…

Koliko još puta moram bježati…prekrivati lice …od nadolazećeg jutra…

Bježati,prekrivati lice,glavu…i uvlačiti se duboko u postelju…ne želeći da započne…još jedan dan …bez tebe…

Koliko još…

I imam li uopće još …iti malo snage …da proguram taj dan…znajući ,da me ni…večeras nećeš moči …svojom toplinom ugrijati…

I da ni večeras neću moći…usnama dodirnuti tvoje…grudi…

Imam li snage …za još jedan dan …bez tebe…

Za još jedan bijeg…od…jutra…

Jer…jutra …jutra su mi …najteža…