Znate, svi smo mi nekada bili robovi tog slatkog ludila. Zaljubljenost, kao hormonsko stanje, traje oko 12 do 18 meseci. To su oni dani kada ti nije važno ni da li pada sneg usred maja, ni da li imaš dinara u džepu, jer si pijan od njenih očiju, od njenog smeha koji zvoni kao neko staro srebro. Ali, to vreme prođe. Nakon toga, tvoj mozak prestaje da troši dopamin na osobu koju je već mapirao. Tvoj unutrašnji blagajnik jednostavno podvuče crtu. On je zapamtio svaku njenu pegu, svaki onaj mali, prkosni pramen kose koji joj beži iza uha, svaki njen uzdah. I onda se sistem uspori i nije više zanimljiv, baš kao stari gramofon na kojem se vrti ista ploča iznova i iznova.
Misliš da je to kraj balade? Da je vreme da se spakuju koferi i da se krene u potragu za nekim novim, nepoznatim obalama gde opet rastu oni divlji, neobuzdani leptiri u stomaku? Eh, tu mnogi pogreše. Bace onaj savršeno ispisani roman samo zato što su stigli do mirnijeg poglavlja.

A zapravo, rešenje je tako prosto, tako životno i toplo. Slušao sam jednom priču o tome kako su se s tim nosili ljudi koji su znali šta znači trajanje. Stare italijanske porodice imale su pravilo. Nije to bio nikakav zakon zapisan u nekim prašnjavim knjigama, već tihi dogovor prenošen s kolena na koleno, uz čašu crnog vina i miris maslina. Jednom u sezoni uraditi nešto novo zajedno. Samo to. Ne moraš je voditi u Pariz pod svetla onog velikog tornja, ne moraš kupovati skupe karte za daleke kontinente. Ništa veliko. Trebalo je da to bude nešto obično, ali sasvim novo. Recimo, neko zabačeno mesto gde kaldrma još uvek čuva tragove starih potkovica, gde se ne zna ko smo i šta smo.

Ili, možda, neka čudna pijaca. Znaš one male, šarene tržnice subotom ujutru, gde prodavci viču na nekim poluzaboravljenim dijalektima, a tezge mirišu na sušeni paradajz, na lavandu i svež sir. Izgubite se među tim tezgama, dozvolite sebi da ne znate gde ste. Ili prosto ostanite kod kuće, u svojoj kuhinji, ali se usudite na nešto drugačije. Jelo koje niko od vas ne zna da spremi. Zamisli taj divni, lekoviti haos! Brašno po nosu, zagoreli tiganj, smeh koji odzvanja dok oboje pokušavate da dešifrujete neki komplikovani recept iz prabakine sveske.

To je ta mala, tajna magija: Stavi poznatu osobu u nepoznato okruženje i dopamin je ponovo vidi drugačije.

Kada je izvučeš iz one njene sigurne ljušture, kada je skloniš od onog starog plišanog troseda i onih istih, napamet naučenih ulica, ti je zapravo ponovo otkrivaš. Gledaš je kako se smeje dok joj kiša kvari frizuru na nekoj nepoznatoj seoskoj stazi, ili kako se mršti dok pokušava da se cenjka sa prodavcem na onoj bučnoj pijaci, i odjednom, onaj stari osećaj se vraća. Mozak oslobađa dopamin u novoj situaciji i povezuje ga sa osobom pored tebe. Tvoj sopstveni um te časti onim davno zaboravljenim vinom, onim starim žarom, samo zato što ste se usudili da napravite jedan mali korak u nepoznato.
To je ta neverovatna matematika duše. Za nekoliko sedmica, njihova privlačnost porasla je blizu nivoa sa početka veze. Pazi, ne mora to biti onaj isti, slepi, grozničavi osećaj sa samog starta, onaj što ti muti razum. Ovo je nešto mnogo vrednije. To je probuđena, duboka, zrela ljubav kojoj ste samo malo promenili scenografiju. To je kao kada na onaj stari, dobro poznati gramofon staviš novu iglu, pa ona ista ploča odjednom zazvuči kristalno jasno, otkrivajući ti neke tonove za koje nisi ni znao da tu spavaju.

I zato, kada sledeći put pomisliš da je ona tišina u sobi preteška, nemoj bežati. Ne traži nove ljude u poznatim gradovima, nego traži nepoznate gradove sa onom svojom starom, poznatom i najdražom osobom. Uzmi onaj stari, preveliki kišobran, uhvati je za ruku i reci: „Obuci onaj topli kaput, idemo negde gde nikada nismo bili.” Neka to bude bilo gde, samo da je novo. Dopusti da vas nepoznati putevi ponovo spoje.

Goran Janjić, hipnoterapeut

Goran Janjić