Bože,

ne daj mi lažni mir.

Ne onaj što dođe kad čovjek više nema snage ni za bol, pa samo zašuti i pusti da ga dani nose kao vreću preko ramena.

Ne taj mir. Taj mir previše nalikuje tišini u kojoj čovjek još diše, ali više ne zna kome.

Ako mi je dan križ, daj da znam zašto mi reže rame.

Ne moraš mi sve objasniti. Ne moraš mi otvoriti nebo i pokazati plan.

Samo mi ne daj da pomislim da je sve ovo slučajno, da se čovjek ovako lomi bez razloga, da svaka rana samo uzima, a ništa ne ostavlja.

Neka barem ostavi sol pod kožom. Nešto što se ne vidi, ali se javi kasnije, kad sve utihne.

Kad kleknem, neka se zemlja ne pravi sveta.

Neka bude hladna. Tvrda. Prljava.

Neka miriše na staru kišu, korijen i kamen pod koljenom.

Da znam gdje sam.

Da znam da nisam pao u priču, nego u život.

Daj da pustim suzu ako mora izaći.

Ne treba joj svjedok. Ne treba joj ime.

Neka se umiješa u blato prije nego od nje napravim kamen.

Ne tražim da mi skineš teret.

Samo mi ne daj da ga nosim prazno.

Ne daj da mi srce postane alat koji još radi, ali više ništa ne osjeća.

Da kuca iz navike, a ne doziva nikoga.

Ako već moram nositi, daj da nosim kao čovjek.

S ranom. S prkosom. S iskrom pod kožom.

I kad mi dođe sreća, ona sitna, skoro sramotno mala, ne daj da je zgazim samo zato što sam se previše naviknuo na težinu.

Neka ostane.

Kao zrno topline u šaci koja je cijeli dan držala kamen i skoro zaboravila primiti išta nježno.

Bože,

ako je ovaj križ moj, ne daj mi tuđa ramena.

Ne daj mi bijeg obučen u mir.

Daj mi snagu koja ne mora nikome ništa dokazivati.

Daj mi koljena koja znaju zemlju, ali ne potpisuju poraz.

I kad se sve u meni spusti u blato, ne izvlači me prerano.

Pusti da tamo otpadne ono što sam nosio, a nije bilo moje.

Samo stavi iskru tamo gdje boli.

Ne veliku. Ne svetu. Ne za gledanje.

Onu malu, pod kožu, u samo mjesto koje ne mogu pokazati nikome.

Da ustanem.

Ne čist. Ne lagan. Ne spašen.

Nego živ.

I spreman nositi dalje.

Matija Gerić