Zašto hemija vara i kako izgleda odnos koji zaista traje?

Ideja o srodnoj duši je mnogima privlačna jer obećava lakoću i sklad. U stvarnom životu odnos se razvija kroz složeniju dinamiku koja uključuje brojne naučene obrasce oba partnera i njihovu spremnost za usklađivanje. Intenzitet koji ljudi nazivaju hemijom često nosi trag stare rane i ranih obrazaca odnosa sa roditeljima. Uzbuđenje, iščekivanje i napetost stvaraju snažan osećaj povezanosti koji ima koren u detinjstvu. Taj osećaj deluje kao nešto novo i posebno, a u sebi već sadrži poznat emotivni ton. Od takvih unutrašnjih pokreta se ne udaljavamo u potpunosti, ali možemo da ih prepoznamo i da biramo kako ćemo na njih odgovoriti.

Ovakvi obrasci su jasno vidljivi u svakodnevnim situacijama. Devojka koja čeka poruku muškarca koji se ne javlja redovno počinje da razvija snažnu čežnju. Njena pažnja se sužava na njegovu dostupnost. Svaka poruka donosi olakšanje, a svaki izostanak poruke pojačava napetost. U njenom iskustvu postoji osećaj da je upravo taj odnos izuzetno važan, iako se objektivno malo toga dešava. Ova emocionalna dinamika dobija dubinu koja prevazilazi konkretan odnos, jer u sebi nosi ranije iskustvo iščekivanja i neizvesnosti.
Mladić koji ostaje uz partnerku koja ga često procenjuje i kritikuje razvija snažnu potrebu da se dokazuje. Njegova energija odlazi na pokušaje da ispuni njena očekivanja i da popravi ono što mu se zamera. On pažljivo prati njene reakcije i prilagođava se kako bi zadržao njeno odobravanje. Njegov unutrašnji svet se postepeno organizuje oko njenog pogleda i procene. U takvom odnosu oseća se angažovano i živo, ali i stalno nedovoljno.

U oba primera postoji intenzitet koji se lako prepoznaje kao „hemija“. Taj intenzitet prati stalna napetost i usmerenost na drugu osobu. Upravo ta kombinacija daje osećaj posebne povezanosti. Istovremeno, takvi odnosi troše psihičku energiju jer održavaju stanje neizvesnosti i unutrašnjeg pritiska. Prepoznavanje ovog obrasca otvara mogućnost da se odnos sagleda jasnije i da se napravi drugačiji izbor u načinu reagovanja. Partnerski odnos koji ima potencijal trajanja razvija drugačiji kvalitet. Ljudi su spontaniji i manje na oprezu. Partner je dostupan, komunikacija ima kontinuitet, a neizvesnost ne dominira. Strast postoji, ali nije vezana za strepnju. Takav odnos deluje mirnije i u toj mirnoći postoji prostor za razvoj.

Stiven Mičel ovu dinamiku opisuje kao odnos između bliskosti i želje, gde sigurnost smanjuje napetost, a želja traži izvesnu udaljenost. Zato neki parovi koji se vole vremenom gube seksualnost. Bliskost postaje toliko izražena da partner počinje da se doživljava kao neko „previše svoj“, gotovo kao član porodice, i seksualni impuls se povlači jer gubi prostor u kojem može da se razvije. Drugi parovi održavaju snažnu seksualnost, ali kroz stalne konflikte. Njihovi odnosi su ispunjeni svađama, prekidima i ponovnim spajanjima.

Najintenzivniji trenuci dolaze nakon konflikta, u seksu pomirenja. U takvim odnosima postoji visok nivo uzbuđenja, ali bliskost ostaje krhka i teško održiva.

Oto Kernberg zrelu ljubav povezuje sa sposobnošću da partner ostane i blizak i poželjan. U jednom trenutku osećamo nežnost, u drugom želju, bez gubitka veze sa istom osobom. Ova protočnost doživljaja omogućava veću stabilnost i zadovoljstvo.

Važan deo ove dinamike odnosi se i na uloge koje partneri preuzimaju. U nekim trenucima postoji potreba za utehom i osloncem. Tada jedan partner može da bude u poziciji deteta, a drugi u poziciji onoga koji pruža sigurnost. Ova razmena donosi osećaj povezanosti i privremenog olakšanja. Odnos ostaje vitalan kada se uloge menjaju i kada oba partnera zadržavaju kapacitet da budu odrasli. Fiksiranje uloga stvara opterećenje. Kada jedan partner ostaje u poziciji onoga kome je stalno potrebna uteha, a drugi u poziciji stalnog oslonca, odnos gubi ravnotežu. Povezanost tada počinje da nosi teret nerazrešenih iskustava iz prošlosti i udaljava se od partnerskog susreta.

Pitanje misterije u odnosu ima posebno značenje. Ona podrazumeva sposobnost odrasle osobe da deo svog unutrašnjeg života obradi samostalno. Uključuje osećaj mere u deljenju i prepoznavanje da različite teme pripadaju različitim odnosima. Neke sadržaje osoba nosi i promišlja u sebi, dok druge deli sa partnerom. Ova razgraničenja čuvaju integritet ličnosti i omogućavaju da odnos zadrži živost. Partneri koji dele sve bez zadrške često razvijaju snažan osećaj bliskosti. Taj osećaj ne nosi nužno kvalitet koji podržava želju. Kada odnos izgubi granice, partner postaje potpuno poznat, bez prostora za otkrivanje. Integrisana osoba, koja zadržava deo unutrašnjeg prostora, ostaje živ i privlačan partner jer odnos sa njom zadržava dinamiku.

Održavanje odnosa zahteva kretanje između bliskosti i distance, sigurnosti i uzbuđenja. Taj balans se ne postiže jednom, već se stalno iznova uspostavlja.

Renata Senić - psihoterapeut