Jedan moj prijatelj već 12 godina ima rak.
Dali su mu maksimalno pet.
I dalje je živ.

Promenio je ishranu, način života, odnos prema sebi.
Više je otkrio u tih 12 godina nego u prethodnih 50.

Kao da je tek kada su mu rekli da nema mnogo vremena
otkrio šta sa vremenom treba raditi.

Ali koliko god se divim njemu, još više me fascinira njegova supruga.
To mu je druga žena, nemaju zajedničku decu, sve ovo vreme je uz njega.
Nerazdvojni su.

I nekad se pitam zašto.

Ona može da ode.

Mogla bi da putuje, upozna nekog drugog, napravi novi život.
A onda sam shvatio da postavljam pogrešno pitanje.

Zašto mislim da je život negde drugde?

Možda ona ništa ne žrtvuje.
Možda upravo tu živi ono što joj je najvažnije.

Vidimo čega se odrekla.
Ne vidimo šta je dobila.

Računamo propuštena putovanja.
Ona računa zajednička jutra.

Vidimo bolest.
Ona i dalje vidi čoveka.

Bolest lako postane čovekov identitet.
Postaneš dijagnoza.
Nalaz. Terapija. Prognoza.
A ona mu to ne dozvoljava.

Brine o njemu, ali ga ne voli kao pacijenta.

Nije prestala da bude žena da bi postala samo njegova negovateljica.
Ne sažaljeva ga.

Sažaljenje kaže: „Jadan ti.“
Ljubav kaže: „Hvala Ti što si tu.“

Svratim povremeno kod njih.
I iznenadi me koliko je sve obično.
Pričaju, smeju se, bave običnim stvarima.

Bolest jeste u njihovoj kući, ali nije postala njihova kuća.

Ne znam njihove noći, strahove i padove.

Sigurno postoje trenuci kada im je svega dosta.

Hrabrost nije kada ne očajavaš.
Hrabrost je kada očaj dođe, a ti nastaviš.

Nije se predao, a ona nije izgubila sebe.

Ostala je svoja i ostala je uz njega.

Možeš nekome pripadati duboko, a ostati svoj.

Svi smo jednako smrtni. Samo većina nas ima privilegiju da to zaboravlja, tek nas bolest podseti.

Prijatelj kome su rekli da će uskoro umreti počeo je konačno da živi.

Kada vreme postane dragoceno, mnogo toga postane smešno.
Ljudi kojima se dokazujemo.
Svađe kojih se više ni ne sećamo.
Stvari koje jurimo kao da ćemo ih poneti sa sobom.

Blizina smrti izbaci suvišno iz života,
A ono što ostane često bude najvažnije.

Postoje brakovi u kojima se ljudi godinama ne dodirnu dušom,
A postoje bolesničke sobe u kojima ima više ljubavi nego u bezbroj ``zdravih`` kuća.

Zdravlje ne garantuje bliskost, kao što bolest ne ukida radost.

Mi stalno mislimo da nas negde čeka nešto bolje.
A njih dvoje postavljaju važnije pitanje:

Šta ako sreća nije u boljoj opciji, nego u dubljoj vezi?

Možda ona nije pronašla najboljeg muškarca na svetu,
Pronašla je svog čoveka.

Nije slobodan samo onaj ko može da ode.
Slobodan je i onaj ko može da ode,
a bira da ostane.

Kada svratim kod njih, sve manje razmišljam
koliko je njemu života ostalo.
Više razmišljam o nama zdravima.

Koliko života potrošimo kao da nam je obećan?

Nije pitanje zašto ona ne ode,
Nego zašto mi mislimo da je život uvek negde drugde,
a ne tamo gde smo.

Stefan Simic