U terapijskoj sobi, iz iskustva, bazno možemo razlikovati dve vrste parova.

Parovi koji se povezuju u ranoj dobi gotovo da odrastaju zajedno, jedno uz drugo; grade svetove iz početne nevinosti, prvih iskustava, prvih borbi. Zajedničkim snagama. Kako znaju i umeju, uče uz drugog, prepoznaju svoje ili usvajaju vrednosti kao sopstvene. Veruju da znaju kako ,,drugi diše" i u nekom trenutku, kada život dovoljno dugo ,,vozi", bliskost počinje da izmiče... Ranjivi su na ono ,,podrazumevanje" da su jedno drugom tu; podrazumevanje ljubavi, pripadanja.. dok svakodnevica uzima svoj danak, te tako godinama. Uigranost tada daje iluziju, dok odnos neprimetno prelazi na autopilot.

Povezanost je, zakleli bi se, tu - iako iskustvo pokaže drugačije. U nekom trenutku oni prestanu da prate jedno drugo i jednog dana osveste da nemaju više ništa zajedničko i da su izgubili povezanost...

Sa druge strane, parovi koji se upoznaju u kasnijoj dobi dolaze sa različitim životnim pričama. Teški koferi puni iskustava, povreda, gubitaka, razočaranja. Moguće za osvešćenim ličnim vrednostima, granicama i sopstvenim načinima preživljavanja. Samostalnošću. Integritetom, dostojanstvom.

Bliskost i povezanost ovde ne dolaze spontano - one se moraju dogovarati, nameštati, pregovarati. Doslovno svaki dan.

I baš tu nastaje ranjivost u prostoru koji je u ovoj dobi po pravilu pun nepoverenja. Čim postane teško, odustajemo. Ne zato što ne postoji kapacitet za ljubav, već zato što postoji umor, iscrpljenost; granice koje su ovog puta možda suviše rigidne. Čuvanje sopstvenog sveta za koji se ljudi boje da može nestati ako previše veruju i popuste...

Neophodno je imati na umu da je svaki odnos živ. On se menja sa izazovima, okolnostima, sa nama samima, u vremenu. I nedovoljno pričamo o tome da je često teško biti u odnosu, ma kada i kako da smo se povezali.

Gotovo svakog dana možemo upitati sebe:  Čime sam danas doprineo (odnosno doprinela) odnosu koji mi je važan?

#izterapijskesobe #psihoterapijaparova 

Psihološki centar Temenos