Podlost je crta ličnosti koja se najčešće ispoljava na prikriven, perfidan način, kroz postupke koji nanose štetu drugima, dok osoba spolja održava privid nevinosti, odgovornosti ili moralne opravdanosti. Ona nije uvek rezultat svesno promišljenog plana da se postigne neki cilj, već je često vid nesvesnog ispoljavanja unutrašnjeg besa i pakosti, koje osoba potom racionalizuje. Sopstveno ponašanje sebi objašnjava tako da ga doživi kao opravdano, kao čin odgovornosti, zabrinutosti ili čak želje da pomogne.

U osnovi podlosti leže pakost i zavist, pri čemu se pakost ovde razume kao destruktivna potreba da se drugome nanese šteta zato što njegovo postojanje, uspeh ili stav ugrožavaju krhki osećaj sopstvene vrednosti. Podla osoba ne deluje samo zato što želi da na lak način ostvari neki cilj, već i zato što realnost ne potvrđuje njenu zamišljenu veličinu, njene hirove ili očekivanja. Kada ti narcistički zahtevi ostanu nezadovoljeni, to se doživljava kao lična povreda i poniženje, što aktivira narcistički bes. Taj bes se, umesto otvorene konfrontacije, preobražava u prikrivenu i perfidnu odmazdu.

Podlost se zato ispoljava kroz ogovaranje i potkopavanje, ali ne direktno, već kroz navodno dobronamerno deljenje informacija, iz pozicije brige, moralne odgovornosti ili zaštite drugih. Ona se može ispoljiti i kroz građenje i učvršćivanje odnosa sa drugom osobom, kako bi se ta osoba emocionalno oslonila na nas, da bi potom usledila izdaja. Ta izdaja funkcioniše kao vid narcističke pravde, bilo zbog toga što ta osoba nije nas uvažila onoliko koliko smo očekivali, ili zato što je nju neko drugi uvažio više nego nas. U svim tim oblicima ponašanja, podlost je gotovo uvek praćena racionalizacijama koje spolja deluju odgovorno, moralno i pravedno, dok u svojoj suštini služe regulaciji povređenog ega.

PsihoOzarenje