Stalno slušamo priče o tome kako su se te stare društvene uloge muškarca i žene izgubile i kako je to neki veliki problem. Ali niko ne pominje da je to problem pre svega za društvo, a ne samo po sebi za pojedinca. Te uloge nikada nisu ni bile tu da bi ti bio srećan, niti da bi tvoja porodica bila ispunjena ljubavlju. To je bio samo mehanizam koji je služio sistemu.

​Sistem je kao mašina. Da bi ta mašina radila, ti si morao da budeš šraf. Nije bilo bitno kako se osećaš, nego da držiš konstrukciju ili strukturu na okupu. To se zvalo „stabilnost“, ali je to zapravo bila stabilnost koja se gradila preko tvojih leđa, a da ti to nisi ni primećivao.

​Od malena su nas ubacivali u kalupe. Ženu su učili da je sasvim u redu da živi rezignirano; da ćuti, trpi i prihvati da je to njena sudbina. Nije ona bila „srećna domaćica“, već osoba koja je dresirana da potisne sopstvene želje. S druge strane, muškarac je bio programiran da bude mašina za resurse. Neshvaćen, nevoljen, bez prava da ikada pokaže ranjivost, jer on je „muško“. On sve potiskuje u sebe i glumi stenu.

​A za uzvrat je dobijao doživljaj dominacije moći; to što ga žena bar mora sluša, makar mu se u sebi rugala ili ga se plašila jer nema drugog izbora. To nije bio brak pun mira, naprotiv. Bilo je tu stalnog napadanja, pasivne agresije i gorčine, ali se sve to krilo unutar četiri zida.

​​Tako da je sistemu to bilo savršeno. Razvoda nema, jer žena nema gde, a muškarac ne sme da prizna neuspeh. Država nije morala da brine o tvojoj usamljenosti, neispunjenosti, neshvaćenosti, jer to se sve moralo potiskuje da bi se uklopilo u ono što od tebe društvo očekuje tj zahteva, tako da je i čovek to od sebe zahtevao i išao protiv sebe, umrtljivao svoju ličnost, svoje želje, ideje, emocije. To je bio red koji je sistem dobijao na poklon od tvojih neostvarenih snova.
​Onog trenutka kada su te uloge pukle, prestali smo da budemo mašine i pokušali smo da postanemo ljudi. I tu je nastao ogroman problem.

​Danas se pojavio novi zahtev: uzajamno poštovanje. Ranije muškarac nije morao da poštuje ženu, bilo je dovoljno da je izdržava. Danas, kada oboje moraju da zasluže poštovanje onog drugog, nastaje haos. Ljudi jednostavno ne znaju kako to da rade. Niko nas nije učio istinskoj ljubavix poštovanju i uvažavanju nečije ličnosti, samo funkcionalnosti i formi.

​Zato se danas ljudi masovno razvode. Muškarci ne znaju ko su ako nisu apsolutni vladari, a mnoge žene, s druge strane, nisu spremne da prihvate odgovornost za sopstveni život. One često sanjaju o nekom „tradicionalnom muškarcu“ koji će im obezbediti sve, a pritom ih voleti, poštovati i udovoljavati im, što je potpuni apsurd, jer tradicionalni muškarac iz onog sistema nije bio takav. On je bio gazda, a ne neko ko udovoljava i posebno se interesuje za ženina osećanja i potrebe.

​​Zato kada čuješ kritike zbog „gubitka uloga“, znaj da niko ne brine za tvoju sreću. Oni brinu jer sistem sada teže funkcioniše, ili jer do izražaja dolazi njihova nezrelost jer adaptacija na koju su navikli je srušena. Društvu je mnogo lakše upravljati masom naštelovanih robota tj ljudi koji su zaključani u svoje programe/uloge, nego društvom slobodnih pojedinaca koji traže smisao i pravo poštovanje.
​Poedinac isto tako se buni jer iako danas smo slobodni, ipak smo često izgubljeni jer smo prvi put u istoriji prestali da budemo mašine, a još uvek ne znamo kako da budemo ljudi, da izražavamo emocije, razvijamo interesovanja, budemo odgovorni za sebe ali i zainteresovani za drugog, da razumemo i sebe i onog pored sebe; da smo uzajamni.

PsihoOzarenje