Prevelika očekivanja od partnera: Psihoanalitički pogled na ljubav i veze

U današnjem društvu, gde su brzi ritam života i površne interakcije postali norma, često zaboravljamo da je ljubav kompleksan proces koji zahteva strpljenje, razumevanje i realna očekivanja. Prevelika očekivanja od partnera mogu dovesti do razočaranja, konflikata i, na kraju, prekida veze. Psihoanalitički pristup, koji se temelji na dubokom razumevanju nesvesnih procesa, može nam pomoći da shvatimo zašto se ova očekivanja javljaju i kako ih balansirati.
Ljubav je često idealizovana, prikazana kao stanje potpune harmonije i zadovoljstva, ali stvarnost je, naravno, mnogo složenija. U vezi s partnerom susrećemo se sa sopstvenim željama, strahovima i očekivanjima koja često prelaze granice realnog.

Psihoanalitičarka Orna Guralnik, poznata po svom radu sa parovima, ističe da je najbolji savet koji je čula u vezi „gledaj svoja posla“, čime je htela da kaže – vodi računa o sebi. Fokus na sopstveni razvoj i unutrašnju ravnotežu omogućava da partnerstvo funkcioniše bez pritiska da jedan partner bude sve: roditelj, terapeut, prijatelj i ljubavnik u jednom.

S druge strane, najgori savet koji je čula je „ne dozvoli mu/joj da se izvuče s time“, koji podstiče kontrolu i paranoju, stvarajući tenziju i nesigurnost u vezi. Umesto toga, zdrav odnos gradi se na poverenju, komunikaciji i spremnosti da se partner vidi kao zasebno, pogrešivo ljudsko biće.

Prevelika očekivanja od partnera imaju duboke korene u strukturi ličnosti, često u delu koji nazivamo narcističkim sektorom. Narcistički ranjena osoba može verovati da joj život i te, logično, i partner mnogo duguju: Da treba da ispunjavaju sve njene želje.
Želje i zahtevi su preveliki. Očekuje se da partner postane figura roditelja kakvog nismo imali – idealizovan, sposoban da nas uvek razume, zadovolji i uteši. Ova očekivanja su, naravno, nerealna. Partner ne može i ne treba da preuzme takvu ulogu, jer bi to bilo štetno i infantilizovalo bi drugu stranu, ovog partnera koji zahteva previše. Udaljilo bi ga od sposobnosti da sam nosi odgovornost za svoje emocije i potrebe.

Kada partner ne ispuni naša očekivanja, u nama se može razviti nakupljeno nezadovoljstvo i ljutnja koja često nije izražena direktno, ali se taloži u odnosu. Ako se ne prepozna i ne adresira, ovaj resentiment može prerasti u prezir, koji je, prema istraživanjima Gotmana, jedan od četiri „jahača apokalipse“ koji razaraju brakove i veze, zajedno sa preteranom kritikom, defanzivnošću i ignorisanjem. Prezir je posebno snažan prediktor kraja veze, jer označava duboko ukorenjeno nezadovoljstvo i osećaj superiornosti u odnosu na partnera.

Stiven Mičel u svojoj knjizi "Može li ljubav da traje" naglašava da ljubav može trajati ako partneri balansiraju bliskost i distancu, održavaju individualnost i misteriju, ali i strastvenu komponentu veze. Bitno je da postoji i privatnost u odnosima, kako bi se očuvala i strast, a partnerstvo ne bi svelo na puko prijateljstvo. Zato je važno da partneri, pored zajedništva, imaju i svoje lične hobije i interesovanja – te da se odvajaju, kako bi se ponovo mogli strastveno spojiti. Ništa neće strast u vezi ubiti brže od međusobne slepljenosti partnera.
Prevelika očekivanja ugrožavaju ovaj balans, jer jedan partner preuzima ulogu koja nije njegova, dok drugi oseća pritisak i nerazumevanje. Zdrava veza se gradi na ravnopravnosti, prijateljstvu i zajedničkoj odgovornosti – posebno kada postoje deca, gde partneri otvoreno razgovaraju o kapacitetu koji u datom trenutku imaju da se angažuju u porodičnom životu, a ne da automatski podmire sve potrebe drugog.

Važno je, takođe, shvatiti da partner nije obavezan ni da voli naše roditelje, ni braću ili sestre, niti da deli sva naša interesovanja. Naše bogatstvo psihičkog života i mentalno zdravlje često zavisi od smislenih odnosa sa raznim ljudima u našem životu – prijateljima, porodicom, kolegama – jer ne možemo očekivati da partner bude izvor svih naših emocionalnih potreba. Tolerancija, razumevanje i spremnost na oproštaj ključni su za očuvanje veze. Svaki partner ima pravo da bude umoran, da nema kapacitet za nešto ili da nešto jednostavno neće da uradi, i drugi partner to treba da prihvati.
Kada naučimo da volimo partnera kao zasebno ljudsko biće, sa sopstvenim manama i ograničenjima, smanjujemo rizik od prezira. Ljubav tada postaje aktivan proces – gde se gradi komunikacija, poštovanje i ravnoteža između zajedničkog i individualnog života. Prevelika očekivanja, naročito ona ukorenjena u narcističkom delu ličnosti, vode ka razočaranju, obezvređivanju, konfliktima i preziru i mržnji, dok razumevanje, strpljenje i fokus na sopstveni razvoj omogućavaju vezu koja traje, razvija se i ostaje ispunjena.

Ljubav je sposobnost, a ne automatizam. Ona zahteva da znamo šta tražimo i koliko možemo da damo, da volimo sa granicama, da gradimo mostove, a ne zidove. Kada partneri pristupe vezi racionalno, tolerantno i iskreno, ljubav ne samo da može da opstane, nego i da se produbi, stvarajući prostor za prijateljstvo, strast i dugoročnu bliskost.

Renata Senić za Politikin Magazin

Renata Senić - psihoterapeut