U komentarima na moj prethodni post o tome da bezuslovna ljubav ne postoji, palo mi je na pamet koliko ljudi zapravo burno reaguju na samu ideju da ljubav ima uslove.
Pa hajde da pričamo o tome.
Ne postoji bezuslovna ljubav. Fakat. To ne znači da ne postoji velika ljubav, duboka ljubav, požrtvovanost, odanost. Znači da postoje granice. Postoje uslovi. Uvek postoje.
Neće me neko tući, a ja ga voleti i ostati tu. Neka mi je dete, neka mi je partner, neka mi je najrođeniji rod, i rod i Pomoz Bog. Ljudi imaju granice. I kad kažu „mogu da ga volim, ali ne mogu da budem blizu, voleću sa daljine”, pa to je već uslov.
Neki kažu „ali roditelj mora bezuslovno da voli dete”. Ne mora. Ne vole svi. Imamo roditelje koji ostavljaju decu, imamo decu bačenu u kontejnere. Onda neko kaže „dobro, ali to su bolesni ljudi”. U redu. A šta ćemo sa ogromnim brojem ljudi koji ni sebe ne vole, ne prihvataju sebe, ne mogu sebe da podnesu, a insistiraju na ideji da bezuslovno vole drugog?
Možda roditelj voli dete više nego bilo koga na svetu. Posebno zato što je dete deo njega. Ali ni tada odnos nije bez ambivalencije.
I tu dolazimo do nečega što ljudima često nije prijatno da čuju.
Što je odnos dublji, više će biti ambivalencije. Manje ćemo biti ambivalentni prema prolazniku nego prema majci, ocu, partneru, detetu. Tamo gde ima mnogo ljubavi, ima mnogo frustracije, besa, nekad i mržnje. U psihoanalizi se to zove pravim imenom. Mržnja nije suprotnost ljubavi u dubokim odnosima. Ona je deo ambivalencije koja pripada dubokoj vezanosti.
Znam da ovo nije prijatno da se čuje. Nije prijatno čuti ni da većina ljudi nema naročit kapacitet za kritičko mišljenje. Nije prijatno čuti ni da većina veza nisu zrele ljubavne veze. Ljubav može da bude patološka, zavisna, eksploatativna, narcistička, granična, perverzna. I dalje je zovemo ljubavlju jer postoje različiti oblici i devijacije istog fenomena.
A ideja bezuslovne ljubavi često zvuči kao da smo mi toliko dobri, toliko veliki, moralni da možemo bezuslovno da volimo. Tu ima i narcističkog zadovoljstva sopstvenom dobrotom.
Postoje ljudi koji godinama neguju bolesnog partnera, menjaju pelene, ostaju. Naravno da tu ima ljubavi. Mnogo ljubavi. Ali ko god misli da tu nema besa, umora, ogorčenosti, fantazija o bekstvu, taj ne razume ljudsku prirodu. Ambivalencija je deo bliskosti.
Ne postoji bezuslovna ljubav. Postoji ljubav sa uslovima koji su nekad zdravi, nekad nezdravi.
U narcističkim odnosima uslov glasi - volim te ukoliko ispunjavaš moja očekivanja.
U zrelijim odnosima uslov glasi - volim te ukoliko možemo da imamo odnos u kome postoji poštovanje, razumevanje, davanje, pomaganje, neka uzajamnost.
I sve je to uslov.

Renata Senić - psihoterapeut