"Još samo ovo"

Uvek su nesrećni ljudi oni koji misle da će, samo još ovo kad dobiju, ispune ili ostvare, konačno biti srećni. To je već opšte mesto, da je sreća stanje duše, a ne neko spoljašnje dostignuće.
Ali jako je bitno da se pažnja obrati na to koliko ljudi u današnjem kapitalističkom i konzumerističkom svetu, posebno oni koji su orijentisani na sticanje, na imanje, materijalno, zapravo sami postaju sve nesrećniji i sve više propadaju radeći upravo to. Investiraju se u još jedan auto, u još jedan stan, torbu, putovanje, u još nešto iza čega stoji ideja da će se konačno pojaviti ta obična sreća.
A ta obična sreća nikada ne dolazi, jer to sa srećom nema veze. To ima veze sa statusom i sa narcizmom.
Danas je svašta postalo status. Čak i deca. Deca su postala status. Ljudi danas pričaju o tome da žele više od dvoje dece da bi time pokazali nešto o sebi.
Troje ili četvoro dece - bolji status.
I tu se javlja jedna veoma važna tačka, gde deca postaju deo statusa, a ne odnos, ne život. Hajde da zastanemo i zamislimo kako li može biti deci koja su rođena da budu statusni simbol.
To izgleda kao da život sa detetom postaje nešto što je rođeno da potvrdi nečiju stvar, nečiju sliku o sebi.
A ta sreća o kojoj ljudi govore, ona je vrlo prolazna. Dođe, pa prođe. Naravno da ćemo biti srećni kada nešto postignemo, i bićemo srećni neko kratko vreme, pa ćemo se zasititi i tražiti nešto novo. I to nema nužno veze ni sa kapitalizmom ni sa konzumerizmom, nego sa ljudskom prirodom.
Ljudska priroda funkcioniše tako da se stanja menjaju. I važno je da to razumemo. Da će nešto da se postigne i da će doneti sreću, ali kratko. Da će nešto da se izgubi i da će doneti tugu, takođe kratko. Da će neko da pređe nečije granice i da će doći ljutnja ili razočaranje. Da će neko da nekog isključi i da će se javiti osećaj napuštenosti ili ljubomore.
Sve su to životne situacije koje dolaze i prolaze. Kada se čovek fiksira za bilo koje od tih stanja, kada postane rigidan u odnosu na bilo koju od tih pozicija, on zapravo sam sebe čini mentalno nezdravim.
Očekivanje da život bude ravna linija, čak i ako je to ravna linija mira ili sreće, u stvari liči na nešto što je blisko nekoj vrsti psihičkog zastoja. Na nagon smrti. Ravna linija je u jednom smislu i kraj, jer nema oscilacije.
Često se isto može videti i kod ljudi koji traže stalnu euforiju, nešto kao neprekidan vrhunac, što takođe nije život nego naglo zamrzavanje u jednom stanju. Narkomani to rade. Ta euforija je nagon smrti. Zavisnost je nagon smrti.
Život funkcioniše kao sinusoidа. I neprijatna osećanja su deo toga, ne samo prihvatljiva nego neizbežna. Osećanja se javljaju kao reakcija na životne okolnosti koje se onda filtriraju kroz unutrašnja uverenja i unutrašnji svet.
I onda je važno da čovek razvije kapacitet da te emocije podnese, da ih razume, i da zna da će doći i proći. Kada toga nema, nastaje ona druga vrsta rigidnosti koja postaje izvor patnje.
Na kraju, upravo fleksibilnost da se podnese promena, da se izdrži osećanje, i da se ne traži fiksacija u jednom stanju, jeste ono što čini psihički život živim.

Renata Senić - psihoterapeut