Koliko života izgubimo u odnosima koji nikuda ne vode? 

Ovo je kratak tekst o jednoj ozbiljnoj i često teško uočljivoj fazi u odnosima - limbu.

Stanju koje ne boli naglo, ali iscrpljuje polako.
Koje može da traje mesecima, čak i godinama, a da čovek toga nije potpuno svestan.

Jer ne izgleda kao kraj.
A nije ni početak.

To je ono "između" u kojem ljudi ostanu duže nego što bi ikada planirali. U kojem se nada produžava, a realnost izbegava.

Zato su odnosi živa stvar - traže obostrano ulaganje, jasnoću i spremnost da se preispituju. Jer bez toga, vrlo lako skliznu u nešto što liči na odnos… ali to više nije.

---

Postoje odnosi koji se ne završavaju -
oni samo prestanu da se pomeraju.

Ne puknu, ne izgore, ne nestanu.
Samo ostanu negde između.
Bez imena, bez odluke, bez kraja.

I u početku to liči na strpljenje.
Na razumevanje.
Na ljubav koja čeka pravi trenutak.

Ali vreme tu ne radi za vas.
Vreme tu radi protiv vas.

Jer, kako je govorio Ralph Waldo Emerson, koliko se ljudskog života zapravo izgubi u čekanju.

I dok čekaš, polako počneš da živiš u nečemu što nema oblik.
Da se nadaš bez oslonca.
Da daješ bez odgovora.

 Najteže veze nisu one koje se završe - nego one koje stoje?

Nije problem u tome što je teško.
Nije problem ni u tome što nije savršeno.

Problem je u tome što stoji.

Što nema pomaka.
Što nema odluke.
Što nema hrabrosti da se kaže - da ili ne.

A čovek može mnogo toga da izdrži.
I bol, i udaljenost, i borbu.
Ali ne može beskonačno da izdrži neizvesnost.

Jer postoji posebna vrsta bola u čekanju nečega što se možda nikada neće desiti.

I najteže je to što tu nema velikog kraja.
Nema trenutka koji preseče.
Samo jednog dana shvatiš da stojiš na mestu… dok život prolazi.

Da ti nedostaje neko ko je tu.
Da si blizu nekome koga zapravo nemaš.

Kao što je pisao Gabriel García Márquez, najgori način da ti neko nedostaje jeste da sediš pored njega, a znaš da ga nikada nećeš imati.

I tada više nije pitanje ljubavi.
Nije čak ni pitanje druge osobe.

Postaje pitanje tebe.

Koliko si spreman da ostaneš u nečemu što nema smer. Koliko si spreman da čekaš ono što ne dolazi.

Jer neke istine su jednostavne, koliko god bolele...

Kako je govorio Robert Anthony, čekanje je zamka - uvek postoje razlozi da se čeka, ali na kraju postoje samo razlozi i rezultati.

Ako nešto mora da čeka da bi bilo - onda možda nikada neće ni biti?! 

A neke stvari u životu ne treba spašavati.
Treba ih završiti.

Ne iz besa.
Ne iz ponosa.
Nego iz poštovanja prema sebi.

Treba bežati od odnosa u kojima ljubav postoji, ali nema kapacitet da zaživi - jer ono što nikada ne postane stvarno i opipljivo najviše boli, pa je bolje biti sam nego ostati u nečemu što zauvek ostaje između.

Jer na kraju, nije najtužnije što ljubav nije uspela - nego što si predugo ostao tamo gde ona nikada nije mogla da zaživi. 

Sali Sallini