Tako je Koplje  – Magička Volja – dovela je Parzivala natrag do Grala.
   Ali, nakon njegove duge Potrage, Parzival je slab i malodušan, pa ovo završno iskušenje – ideja da je nakon svega PROMAŠIO pri svojoj Potrazi – uzrokuje da bespomoćno potone pod travnatu humku.
   Kundry je donela posudu s Vodom kako bi poprskala Parzivala, ali Gurnemanz, mičući je, kaže:
   Ne tako! Sama sveta fontana Više odgovara kupanju našeg svetog hodočasnika.
   I tako, uz obalu Svetog Potoka (Vode Velikog Mora - AKSHARA) oni skinuše štitnike sa njegovih potkolenica (dajući mu daljnju slobodu delovanja) i okupaše njegove noge (Simbol Razumevanja). Nakon toga oni skinuše njegov steznik (tako otkrivši njegovo Srce) i poprskaše ga svetom vodom.
   Jer postoji Troje svedoka na Zemlji – Voda, Krv i Sveti Duh (Golubica) i onaj koji nadvlada će slobodno sudelovati u Vodama Života.
   Tokom kontemplacije Kundrynog samonametnutog zadatka pranja Parzivalovih stopala, on pita nežno, ali klonulo:
   "Hoću li direktno biti odvedena pred Amfortasa?"
   Na to pitanje Gurnemanz, sav u poslu, odgovara:
   Sasvim sigurno; tamo Dvor naš dolazak čeka.

   On nadalje objašnjava da mada je bio pozivan na ovo Primanje, od Smrti Titurela, dugo negirana služba razotkrivanja Grala će se sada, po volji Amfortasa, još jednom izvesti.
   Primetimo kako, očito slučajno – jer tako izgleda Uređenje Univerzalne Inicijacije Čovečanstva – sve su stvari pripremljene i izgleda kao da vode do tačke Krunisanja Ceremonije.
   U međuvremenu, Parzival je seo, zagledavši se u očitu promenu kod Kundry, u njeno sada skromno ponašanje, toliko različito od njene prethodne perverznosti; dok Gurnemanz izvodi idući stepen u ceremoniji pročišćenja, prskajući Parzivalovu glavu vodom iz Svetog Izvora.
   Nakon što je Pročišćenje završeno, sledi Posveta, iduća stepenica do Inicijacije. Vidimo Kundry kako uzima zlatnu bočicu iz svojih nedara i prosipa nešto njenog sadržaja na Parzivalove noge. Uzimajući bočicu, Parzival potom poziva Gurnemanza da mu namaže glavu istim tim Svetim Uljem; njegova čista vizija uzrokuje da napomene:
   "Jer ja ću danas kraljem biti proglašen."
   Ova izjava, koja je ništa manje do prorokovanje njegovog kompletnog postignuća, izvedena je jednostavno i prirodno, na detinji način.
   Sada bi trebalo dati nekoliko napomena o prirodi Svetog Ulja, a s obzirom na izvor iz kojeg dolazi. Liber IV će nam ponovo dati ključ, jer tamo čitamo:

 

 

"Sveto Ulje je Aspiracija Magičara; to je ono što ga posvećuje izvršenju Velikog Dela… ***Nije to Volja Magičara, želja nižeg da se dosegne više; već je to iskra višeg u Magičaru koja želi ujediniti donje sa sobom."

 

   Ulje na ovoj tački služi dvostrukoj svrsi, jer ono predstavlja istovremeno buđenje Istinskog Jastva Kundry i želje za oslobođenjem.
   Ovo Više ja je predstavljeno Parzivalom i Kundryno posvećenje Parzivala je čin koji omogućuje njegovo oslobađanje nje.

Ponovo:

 

"To je ulje sastavljeno od četiri supstance. Osnova svega je maslinovo ulje. Maslina je, tradicionalno, dar Minerve, Mudrost Božja, Logos. U njemu su rastvorena tri druga ulja: ulje mirte, ulje cimeta, ulje galangala. Mirta se pripisuje Binahu, Velikoj Majci, koja je, kako razumevanje Maga, tako i tuga i sažaljenje koje proizlazi iz kontempliranja Univerzuma. Cimet predstavlja Tiphareth, Sunce-Sina, u kojem su Slava i Patnja identični. Galangal predstavlja i Kether i Malkuth, Prvo i Poslednje, Jedno i Mnogo, jer u tom Ulju oni su Jedno. Ta ulja uzeta zajedno predstavljaju celo Drvo Života. Deset Sephirota pomešani u savršeno zlato. Ovo će postati jasnije kada se cela Drama promotri s kabalističke tačke gledišta u sledećem Poglavlju. Ponovo: To savršeno Ulje je jako prodorno i fino. Postupno će se ono raširiti, kao blistava opna, iznad svakog objekta u Hramu."

 

"Bočica koja sadrži Ulje mora biti od čistog kvarca (Čisti Kvarc je dodljen Malkuthu – Paloj Kćeri, ali u ovom slučaju Zlatna bočica predstavlja Grudi, Sunce ili Sinovu Sferu Tipharetha ili Više Jastvo, čiji je uticaj osetila Kundry), a neki magičari izradili su je u obliku ženske dojke, jer je to prava hrana svega što živi. Radi toga je takođe bivala pravljena od sedefa i zatvarana rubinom."

   U vezi sa ovim trebali bi primetiti da je Kundry izvukla zlatnu bočicu iz svojih grudi, jer je svaki detalj ove Drame simboličan.
   Sledeće, Parzival vrlo tiho grabi određenu količinu svete vode iz potoka i prska Kundrynu glavu dok ona kleči – govoreći:
   Prvo ispunjavam moju dužnost, stoga: Budi ti krštena, I veruj u Osloboditelja!
Na to Kundry pogne svoju glavu i počinje gorko plakati.
   Ovo je prvi put da je Kundry bila istinski voljna primiti višu pomoć. Ona je mnogo toga uradila, u skladu sa vlastitim predstavama o službi, ali sada će biti dovedena do Razumevanja na koji način najbolje može Služiti; jer istinsko Majstorstvo podrazumeva istinsko Služenje.
Trebali bi takođe da primetimo delovanje Svetog Ulja na Parzivala. On se okreće oko sebe i korača u nežnom zanosu šumama i livadama; koje predstavljaju njegov Vrt, kako je pre objašnjeno. Postepeno, on primećuje rezultate Dela kojeg je provodio u tišini i tami. Njegovo pamćenje se budi i on mrmlja:

   Čarobnim li se livada i polja čine danas! Mnoge sam magične cvetove video, Koji su me težili zapetljati svojim otrovnim viticama; Ali nisu bili tako slatki kao ovi, Te hvataljke se rasprskavaju cvetajući, Njihovi mirisi prizivaju moje detinjstvo I govore mi ljubavnim poverenjem.
   Gurnemanz pokušavajući to objasniti, kaže: Ovo je čarolija velikog Petka, moj gospodaru! Na to Parzival, sećajući se Tame samožrtvovanja, a još uvek ne razumevajući puno značenje, odgovara:
   "Jao, tog dana agonije! Izgleda da sve što raste, Što diše i živi i ponovo živi Može jedino žaliti i patiti?"
   Ali Gurnemanz nastavlja:
   Ti vidiš da to nije tako.
   Stoga što:

   "Tužne pokajničke suze grešnika su ovde svetom kišom posule polje i ravnicu, te učinile da zablistaju lepotom. Sva zemaljska bića u užitku pred Osloboditeljevim tragom sjajnim podižu svoje molitve dužnosti. Kada Ga vide na Krstu, oni nemaju moći; i stoga se smeju oslobođenom čoveku, koji, osećajući se slobodnim, u grozoti ne više prikrivenom, kroz Božansku žrtvu ljubavi postane čist i nevin. A sada, svaki poljski cvet i list primećuje da smrtno stopalo danas treba nešto što nije strašno; jer kao što je Gospoda u žalosti čovek poštedio i u njegovoj milosti za njega iskrvario, svi ljudi će zadržati sa pobožnom brigom današnji nežan korak. Tako prolazeći, Priroda izvinjavajuća sada se budi u danu svoje Nevinosti."
   Tokom ovog govora, Kundry je gledala Parzivala vlažnim očima i molećljivo, a on, sada u potpunosti ostvarivši rezultate svojeg delovanja (jer tačno je Podne) napominje:
   Video sam propast onih koji mi se podrugljivo rugaju: Ne traže li sada oni moj oprost? Poput blagoslovljene svete, Rose suza od tebe također pada? Ti plačeš – vidim! Pejzaž blista.
   I on je ljubi nežno između obrva. Ovde “rosa čiste ljubavi” počinje svoje čudesno delovanje, koje sve dovodi do savršenstva. O ovome je napisano u Liber IV:

 

"Postoji, međutim, univerzalni rastvarač i uskladitelj, izvesna rosa koja je tako čista da jedna kap ubačena u vodu Pehara dovodi dosadašnju sve do savršenstva.    "Ta se rosa zove Ljubav. Baš kao u slučaju ljudske ljubavi, ceo Univerzum izgleda savršen čoveku koji je pod njenom kontrolom, a jednako je i daleko više, s Božanskom Ljubavi o kojoj se ovde govori.    "Jer ljudska ljubav je uzbuđenje, a ne smirenje uma; i kako je vezana za pojedinca, vodi na kraju samo do veće neprilike.    "Naprotiv, Božanska Ljubav nije vezana ni za kakav simbol.    Gnuša se ograničenja, bilo u intenzitetu ili obimu."

 

   Ovde dobijamo ključ grešaka i Klingsora i Amfortasa; zajedno sa istinskim rešenjima problema, kako je to Parzivalu uspelo. Jer ova Ljubav vodi do EKSTAZE, kako nam sama drama pokazuje.
   PODNE je, te baš kao što je Sunce tada u snazi i punoj lepoti, tako nalazimo da su Parzivala njegova putovanja dovela do upotpunjenja kruga njegovih traganja, a u drugom trenu, Planina Spasenja, poput velikog Rubinovog Dragulja stoji na Zlatnom Prstenu, još jednom zasjavši. U međuvremenu, Gurnemanz i Kundry pokrivaju Parzivala Gralovim Plaštom i on, svečano uzimajući Sveto Koplje i sa Kundry na svojoj strani, spreman je slediti Gurnemanza.
   Sada, kao da dokazuje teoriju da je Parzival upotpunio Krug, scena se još jednom automatski menja, ali ovog puta sa desna na levo. Setimo se da se kod prethodnog slučaja, kada je Parzival po prvi put ušao u Gralov Hram, to desilo u suprotnom smeru. Prolazi kroz koje idu su jednaki, ali obrnuti.
   I ovog puta svi troje ih prelaze zajedno, kao da simbolišu Sveto Trojstvo, upotpunjenje koje bi se sada trebalo desiti.
   Kao i pre, čuje se zvonjava zvona. (Iskušenik će primetiti slične zvuke dok ulazi u Višu Svest. Oni se ponekad nazivaju “Glas Nada”.)
   Još jednom su Vreme i Prostor Jedno i pojavljuje se Slika Sveprisutnog Sada i Ovde.
   Nalazimo Rođenje, Smrt, Život, Žalost, Godine i Mladost pomešane zajedno u Harmoniji, Radosti i Lepoti. Neizmerni Hram Svetog Duha – čija dužina je od Severa do Juga, njegova širina od Istoka do Zapada i njegova Visina od Ponora do Ponora, a koji je takođe TELO ČOVEKA – je otvoren našem pogledu.
   Na početku postoji samo slabašno svetlo. Vrata se otvaraju sa obe strane i Vitezovi donose Titurelov leš u Kovčegu i Amfortasovo ranjeno telo na nosiljci. Nosiljka je uspravljena u središtu Dvorane, a otpozadi je prestolje sa ležaljkom, gdje je seo Amfortas.
   Sada dolazi povorka Vitezova noseći Sveti Gral preko natkriljenog Svetišta, gdje je smešten kao ranije.
   Nesvesni dolaska Pobedničkog Parzivala, Vitezovi žamore zbog smrti Titurela, poštovanog osnivača Reda. Za njegovu je smrt Amfortas izgleda makar delimično odgovoran, budući da nije uspeo toliko dugo obaviti svoju službu razotkrivanja Grala. Ipak je on, izgubivši Sveto Koplje – Višu Volju – poverenu mu od njegovog Oca i pronašavši ljudsku volju do kraja nesposobnu da zauzme Njegovo mesto, uspeo u međuvremenu propatiti grozne patnje zbog svoje nesposobnosti da ispuni vlastitu istinsku Svrhu.
   Vitezovi, u očajanju, tiskaju se oko Amfortasa i zahtevaju da on – smesta – razotkrije svetište i obavi svoju službu. Na to, Amfortas u EKSTAZI STRAHA, ustaje i baca se među Vitezove – koji se povlače – dok on uzvikuje:

   Ne! Više ne! Ha! Već smrt kruži oko mene, A hoću li se ipak ponovo vratiti životu? Ludost! Što meni život još značiti može?  Radije, zapovedam vam, ubijte me!
   Jer takva je Ekstaza Dodira Smrti, Blizanca Ljubavi.
   (On kida svoju odoru.)

   Gledajte me! – otvorenu ranu gledajte! Tu je moj otrov – u kruženju moje krvi. Uzmite svoja oružja! Zabodite oštrice svojih mačeva Duboko – duboko u mene, do balčaka! Ustajte, vi heroji! Ubijte istovremeno grešnika i njegovu bol: Gralov užitak ćete tada povratiti!

   Ali nema SMRTI u Dvorani Ekstaze. Rođenje, Život, Smrt ne idu jedno za drugim, već su Jedno, jer su Vreme i Prostor Jedno.
   I tako, u trenutku Amfortasove najveće Agonije, Parzival, Moć Izbavljenja, ulazi neviđen i neočekivan.
  Velika je istina u staroj izreci: “Neočekivano će se zasigurno desiti” i ovo se sve jasnije i jasnije shvata dok idemo istinskom Stazom. Prava Ekstaza dolazi u trenutku kada sve izgleda izgubljeno, jer delomično i prolazno mora nestati i izgubiti se, kako bi se stvarno pojavilo. 

 

      Svakoj pojedinačnoj stvari, postignuće prvo i najviše

      znači uništenje individualnosti.
      Svaka naša ideja mora biti napravljena tako da se da Voljenom, tako

      da  možda možemo predati Sebe Voljenom, kada dođe naš red.

                                                                           – Liber IV

   Iznenada se začuo glas Parzivala:

   Jedno oružje samo služi: Ono koje je udarilo Može umiriti tvoju ranu.
   Obraz Amfortasa, nakon što je čuo ove reči, odražava SVETO USHIĆENJE. On posrće u Ekstazi, dok ga Gurnemanz nježno pridržava.
   Parzival:
   Budi celokupan, neokaljan i odrešen! Jer ja sada vladam na tvom mestu.
  Istinska Volja nepokolebljivo zauzima svoje pravo mesto, a kako je ta Volja jedno s VOLJOM UNIVERZUMA, Amfortas to bez odlaganja prihvata.
   Parzival:
   O, blažene bile tvoje patnje, jer Žalosti velika moć I Znanja najčišća Snaga, Oni naučiše bojažljivu Ludu.
   Sveto Koplje se još jednom u ovome vidi.
   I dok svi zure u oduševljenju prema Koplju koje Parzival uzdiže visoko, on nastavlja, inspirisan, dok promatra njegov Vrh:
   O moćno čudo sjaja! Ti me nauči kako da tvoju ranu izlečim. Sa svetom krvlju gledajte ga prelivenog, Kako žudi pridružiti se fontani bljeskavoj, Čija čista struja u Gralu kola! Neka ne bude više skriven taj oblik božanski; Razotkrijte Gral! Otvorite Svetište!
   Tako je, a ne drugačije, došao Parzival na svoje. Hram Kaleža Ekstaze njemu je sada Palata Kraljeve Kćeri. Jer napisano je: “Kada to uništi Univerzum, tada možeš ući u Palatu Kraljice, moje Kćeri.” Tek tada ćemo razumeti prirodu Nevestinog Prijama. Jer:
   "Duh i nevesta rekoše, Dođi. I pusti onog koji čuje da kaže, Dođi. I pusti onog koji je žedan neka dođe. I ko god želi, neka slobodno uzme iz voda života."
   Tako i samo tako; usred Zračeće Svetlosti, Blistanjem Kaleža Ekstaze, Uzdignućem Titurela iz Grobnice, Smrtnom bitkom Kundry, Iskazivanjem Poštovanja Iskupitelju, Veličanjem Vitezova Grala i iznad svega Blagoslovom Golubice Svetog Duha; je završno Delo ostvareno – ISKUPLJENJE ISKUPITELJA.