Načelo: čini drugima ono što hoćeš da drugi čine tebi, i ne čini drugima ono što sam nećeš da ti drugi čine, svakako zaslužuje još malo pozornosti:

Ja dakle drugima trebam činiti ono što hoću da oni čine meni. Što ja hoću da drugi čine meni? Hoću da mi čine ono »što je po mojoj volji«. Dakle, i ja njima trebam činiti ono »što je po mojoj volji«. Odnosno, ja njima trebam činiti ono što i hoću da im činim.

Jednako tako ja drugima ne smijem činiti ono što neću da oni čine meni. Što ja neću da drugi čine meni? Neću da mi čine nešto »protiv moje volje«. Dakle i ja njima ne smijem činiti ništa »protiv moje volje«. Odnosno ja njima ne smijem činiti ono što niti neću da im činim.

Moja volja dakle jest moralna sama po sebi.

Ako pak to što ja hoću da drugi meni čine ono »što je po mojoj volji« treba značiti da ja drugima treba da činim ono »što je po njihovoj volji«, a to da ja neću da mi drugi čine nešto »protiv moje volje«, treba značiti da ja drugima ne smijem činiti ništa »protiv njihove volje« onda bi spomenuto načelo moralo glasiti: 

Čini drugome ono što on hoće da mu se čini, i ne čini drugome ono što on neće da mu se čini. 

Naravno to pretpostavlja da se zna što drugi hoće, odnosno neće, da mu se čini. To dakako nije uvijek moguće znati, ali ni tada nemamo pravo pretpostavljati da on hoće, ili neće, ono što hoćemo, ili nećemo, mi sami.

Problem je dakle u tome što ukoliko hoćemo činiti ono što drugi hoće, a nećemo činiti ono što drugi neće, onda to zahtijeva da se potrudimo čuti drugoga, osjetiti ga, a ne komotno ga svesti na vlastitu mjeru. Iako bi dakle ovo načelo bilo mnogo primjerenije suživotu u zajednici, ni ono nije bez mane. Što ako npr. netko želi nešto što je za njega loše jer ne zna što je za njega dobro ili je čak autodestruktivan.

Ma koliko načela i pravila, moralna ili zakoni, u životu bili potrebni, život je uvijek jedan korak ispred njih i zato ih uvijek treba primjenjivati kritički i odgovorno, vodeći računa o tome da se mogu izvrgnuti u izvor zla.