I kada jednog trena prestaneš da "tražiš" i "čekaš", da se neko pojavi,ne da bi te ispunio,niti da bi popravio išta u tvome životu,već da otvorite prostor deljenju,rastu,autentičnom odnosu duša,prijateljskom,i kažeš sebi DOSTA JE.Otpuštam sve baš sve,i neka bude onako kako biti treba...ne znaš...samo sediš bez posebnih misli,bez planova,u "meditaciji" sa svojom kavom,neplanirano desi se nešto,što planirao nisi,niti kreirati mogao...pojavi se neko,neko kakvoga ni sanjati nisi mogao,iskren,ogoljen,topao i drag...otvorite prostor zajedničkoj prisutnosti i zaista,bez projekcija duša osjeti PREPOZNAVANJE…i tada shvatiš da ništa nije došlo “spolja”, već da se nešto u tebi konačno pomerilo sa mesta na kojem je dugo stajalo, kao da si prestao da zoveš, pa si prvi put zaista čuo.Ne nju. Ne tu osobu naspram sebe,već tišinu između vas,onu živu, toplu, nenametljivu tišinu u kojoj nema potrebe da budeš išta drugo osim onoga što jesi. I ne pitaš više da li je to to? Jer nema potrebe za potvrdom,nema nemira koji traži odgovor, samo blago, gotovo neprimetno znanje koje se ne dokazuje već ono koje se osjeća.
Razgovori teku, ali nisu važni koliko pauze između rečenica,a ako se pogledi sretnu, ne traže više ništa.Dodir, zagrljaj ako se desi, nije da bi popunio prazninu već da podeli punoću.I zanimljivo… nema onog starog straha da ćeš izgubiti,jer ništa ne pokušavaš da zadržiš.
U tom prostoru, odnos ne raste iz potrebe već iz slobode, ne iz nedostatka već iz obilja.I možda po prvi put vidiš drugu osobu bez slojeva želja, očekivanja i priča koje si nekada nesvesno projektovao. A možda i prvi put - vidiš sebe. I onda uvidiš da “prepoznavanje” nije susret dvoje koji su se tražili,već susret dvoje koji su prestali da traže i ostali dovoljno tihi….da se zaista sretnu.

Dragan Perunov