Dan je počeo dobro.. Iskreno.. Za neke sivo, sa naznakom razvedravanja, za neke odmah sunčano.

Prihvatila sam raznolikost pogleda.

Ali nisam prihvatila neprihvaćanje moje boje, koja je ujutro bila pomalo sivkasta.

Valjda od pospanosti.

Oči se tek trebaju prilagoditi suncu i plavetnilu..

Ali sve što sam napisala, bilo je bez imalo negativne konotacije.

Ja, zapravo ne volim negativne vibre.

Negativa i tuga su dvije različite stvari.

Nisam zamjerila mladoj urednici ništa, jedino to, što možda nije dublje zašla među moje sivo obojane redove..

Počelo se bojati...

Slikati...

Lijepo..

Ideje su navirale..

Ljudi su prihvatili igru..

Ali im se nije dozvolilo da sami svoje nove tekstove o bojama stvaraju.. Možda ih se trebalo pustiti, pa makar samo par članaka iznjedrili.

Ovako se napunilo i zapunilo člancima od ranije, jednostavno, nismo stigli sve pogledati..

Boje do grla...

Zato su moji dečki uskočili, i opet, nikad ne zlonamjerno.

Moji klaunovi su poput novinara.. Ne mogu prešutjeti kad vide nešto o čemu bi se trebalo nešto napisati..

Oni su nostalgični, demokratični, ali i pravedni..

Pokušavaju ne povrijediti previše one o kojima pišu..

Nekad dotiču srž života, nekad male stvari, koje su gotovo nevidljive, ali smetaju, poput sitnog trna od kaktusa pod nazivom svekrvin jezik..

Sitne grudice trnova, sasvim lijepo izgledaju, kao žute točke na zelenoj podlozi..Ali kad trn zađe u prst, teško ga vadiš, jer je iste boje kao i koža..

Da ne bi bilo zabune i nebuloza o nekoj dvoličnosti.

Moji klaunovi imaju dva lica, ali samo zato, jer ih je dvoje.

I govore kao jedan..

Sve drugo su samo fikcije i pokušavane restrikcije.

Budite mi dobro.

I ne zamjerite na iskrenosti..