Nekad smo se iskradali
noću, tiho, lagano,
šapatom ili zviždukom
javljali se,
odlazili
u noćna skitanja,
vraćali se
u prohladna jutra
i ceo svet je bio
pod našim nogama,
u svim tim
davnim noćima
i neprežaljenim jutrima.
Proteklo je samo
nekoliko trenutaka,
lagano pretočenih
u godine,
decenije,
živote.
I gle
Odavno nema više
noćnih lutanja,
romantičnih
večeri na reci
ili na morskom žalu,
jutra su siva i sumorna,
sada je to
doba odlaska,
a ne povratka,
ćutanje je
zamenilo smeh,
sada više ne šapućemo
i ne zviždimo javke,
kao da smo
savim zaboravili
onu staru lozinku.
bglavac
edin.kecanovic
