Nije me sramota razapeti sve svoje ludosti
na rubove krovova,što besramno nude svoje crvenilo
krilima koja ih grle u svom letu.
Dok ti čučiš pogrbljen u učmalosti svojih navika.
Nazirući se tek kao sjenka prošlih vremena.

Nije me strah baciti prkos mojih trepavica
na ispružene dlanove,grube od grljenja.
Da ispunim svaku poru ne postojanja,
dok ti hlapiš kao mučan san.

I nemoj mi reći da nema onog što nazirem
u svim tvojim bezazlenim skrivanjima.
Dok propinjem se na prstima ne bih li dotakla
zadnji treptaj tvoga pogleda.