Prolaze godine.
I dalje mi se sviđaš.
I dalje si mi bliska, a daleka.
I dalje sam večito na početku,
čekajući nas.

Posmatram te iz prikrajka.
Nije to nemanje hrabrosti.
Samo voliš drugog,
Ili bar mislim da voliš.

Volim tvoj stil, to tvoje nešto.
Nije to lepota u koju svako gleda.
Ali mene uvek nađe.
Stigne i prestigne.

Volim tvoju dobrotu.
Ono večno zaigrano dete.
Dečaka u telu devojčice,
I devojčicu u telu dečaka.

Nekad smo znali da se nađemo.
Da imamo naše dane.
Naše noći.

Sećaš se kada sam ti čitao poeziju.
Do zore.
Tuđu.
Svoju još uvek živim.

Posle se nešto ugasilo.

Isuviše neizgovorenog.
Isuviše neizrečenog.
Isuviše prećutanog.

Stariji smo oboje za 5 godina.
Možda bismo se sada bolje našli.
Možda bismo sada bolje disali.
Možda bismo sada bolje ćutali.
Jedno pored drugog.
Jedno za drugo.
Jedno uz drugo.

Ne znam.
Znam samo da mi nedostaješ.
Ili ono što sam bio pored tebe.
Ili mogao da budem.

I u ono malo vremena.
Bili smo dobar tim.

Bili bismo još bolji, znam.

Dovoljno znam sebe
da bih znao
da te volim.

Znao bih da te ukradem, a ne izgubim.
Sačuvam, a ne potrošim.
Pustim, a ne ispustim.

Znao bih, ali nije bilo prilike.

Prolaze dani, godine.

Nekad mi se vratiš.
Nekad me stigneš i prestigneš.

Sećanje na tvoj lik,
Ono neizrečeno.

Sve bih opet ponovo.
Samo lepše.
Samo bolje.

Ali gde da te tražim?
Gde da te čekam?

Na kojim morima.
Na kojim ulicama.

Kada te nigde nema.

Osim u meni.

I dalje bih znao.
I dalje.

Ali te nema.

A nekako si tu.

Kaži mi samo gde da te tražim.
I naći ću te.

A tada ću znati,
Bolje da te čuvam.

A možda i Ti mene.

Stefan Simic 

Ivica Ciri