DA MI JE …

 

Eh, da mi je sada

Moja usna harmonika

I da su mi one noći

Davne

Negdanje

Znao bih da iznedrim

Pesmu

Možda ne milozvučnu

Nego moju pesmu

Pesmu o ostanku

Opstanku

Pesmu o nekom nebu

O nekom moru

O nekim pticama…

 

Umeo bih

Da iskažem zvukom

Ako već ne umem rečima

(a ne umem)

Misleći da je svemir

Sve ono što ja vidim

Znajući da je Bog

Sve ono što ja jesam

I što nisam

Sluteći da je Čovek

I Bog

I nebo

I more

I pesma

I svemir…

 

Eh, da mi je sada

Onih dvadesetak godina

Umesto ovih

Stotinu i nešto

I da mi je

Moja usna harmonika

I ono more

I one noći

I svitanja u magli

Dao bih Čoveku

Da bude Bog

U sebi

Za sebe

Pod onim nebom

Na onom moru

U ovom svemiru…

 

I dao bih mu

Da sluša

Moju pesmu.