Piše: LjUBOMIR ŠAŠA
KADA se prati istorija kazni i kažnjavanja, današnji čitalac stiče utisak kao da su se razne civilizacije "takmičile" u primeni najgroznijih sankcija za prestupnike i kažnjenike - koji će, u najtežim mukama, ispaštati svoje grehe. Tu je mašta u surovosti i "stvaralašvu" bila - neograničena: kako čoveku stvoriti "uslove" da ispašta u što većim mukama!
Tako je, na primer, još groznije od zakopavanja živoga, bilo uziđivanje prestupnika. Ovde nije odmah nastupala skora smrt kao kod zakopavanja i ugušenja. Uzidani su živeli u najstrašnijim mukama i lagano umirali u mraku od žeđi i gladi.
U starom Rimu su uziđivanjem naročito kažnjavane vestalke kada su postajale žrtve svoje ljubavi. A one su posebno ulagale trud da zavedu blazirani i pokvareni, ali bogati i podmitljivi muški svet u Rimu. Prema njima je u Večnom gradu uvek nemilosrdno postupano. Kažnjavane su na razne načine, ali je kod sudova bio najomiljeniji onaj - žive zakopavane ili žive uziđivane.
I danas se jedan stari kvart koji je bio gubilište vestvalki u Rimu zove Kampus skeratus.
Ovaj način kažnjavanja prenet je i u novije civilizacije. Tako su starešine manastira uziđivale kaluđerice koje su "oskrnavile moralnu čistotu i počinile zemaljski blud".
Ali je uziđivanje bilo i gadni akt samovolje pojedinih moćnika.
EVO jednog primera iz starog Rima:
Kod četiri vestalke koje je car Karakala pokušavao da zavede naišao je na neodoljiv otpor; da bi im se osvetio, car ih opanjka da provode bludni život pa ih sud, verujući imperatoru, sve četiri uzida u Kampus...
U nemačkim, francuskim, španskim, portugalskim i češkim manastirima kažnjavanje "uziđivanjem" vršilo se duže od tri veka - od 16. preko 17. i 18. pa sve do prve polovine 19. veka. Inkvizicija je uziđivanje naročito vršila u vreme progona jeresi i progona žena veštica i u svetovnim i duhovnim sudovima. Ove strašne presude naročito su bile česte u Švajcarskoj. U to doba su iz praznoverice uziđivana živa deca u zidove tvrđava i gradova, jer se verovalo da takve zidove neprijatelj ne može razoriti, ali ova svirepost, naravno, nije imala ničega sa kaznom. Još se i danas, prilikom rušenja ili restauracije raznih tvrđava i "kastela" širom Evrope, u zidovima mogu naći dečji kosturi...
Međutim, kažnjavanje "točkom" ili svirepo mučenje "točkom" bilo je poznato još starim civilizacijama. Ono je u Grčkoj antičkog vremena bilo uobičajeno i prilikom mučenja i prilikom traženja priznanja mučenog za prestup za koji je bio optužen.
Kažnjenik je bio vezan za točak. On je na taj način i šibanjem mučen i lomljen, ali točak nije služio kao izricanje smrtne kazne nego samo kao način mučenja.
Stari Rimljani su u kažnjavanju "točkom" u odnosu na Grke bili mnogo suroviji. Oni su imali razne oblike točkova za koje su vezivali kažnjenike i otiskivali niz velike strmine. Muke su kažnjeniku uvećavali i na taj način što je prostor za koji je vezivana žrtva bio pun gvozdenih eksera koji su mučenom stvarali neizdržive bolove pa je ovaj skončavao u najvećim mukama.
U NEMAČKOJ, Francuskoj, Belgiji, u severnim i mediteranskim zemljama, kao i u Rusiji i Austrougarskoj, "točak" je imao drugačiju primenu nego u antičkom svetu. Iako je kazna na "točku" davno bila poznata, Ludvik Pobožni u tome je stvorio novinu. Njime je kažnjavao i sve one koji su izneveravali učenje u hrišćansku "crkvenu dogmu" i odstupali od Biblije.
     Od najstarijih civilizacija pa do naših dana vatra je takođe bila sredstvo za mučenje i ubijanje. U paganskim vremenima vatru su upotrebljavali i razni tirani protiv hrišćana, a kasnije su je hrišćani primenjivali protiv jeretika. Poznato je da su jezuiti za dve stotine i pedeset godina u zapadnoj i srednjoj Evropi u progonu jeretika, otkrivanju i kažnjavanju žena veštica i njihovom progonu bili veoma surovi. U dokumentarnoj knjizi "Mi, veštice" navedeno je da je na lomačama više od trideset miliona jeretika i žena veštica umrlo u najstrašnijim mukama.

Pri religioznim pogromima lomaču su najčešće upotrebljavali u Turskoj, Švajcarskoj, Francuskoj, Italiji, Austriji i Nemačkoj. Kao kazneno sredstvo, posebno u religioznim ratovima, naročito su je upražnjavali Englezi i Irci.

VERA u veštice, čarobnjake i svemoguće đavolske poslove koji su "skrnavili hrišćansku dogmu i Boga" stara je koliko je staro i samo hrišćanstvo.

Načelo da su lomače i oštar mač brži i sigurniji u progonu jeretika i veštica nego bilo kakva religiozna učenja i pouke bilo je u Evropi puna tri veka vladajući princip, i to je donosilo najužasnije prolivanje krvi.

Tako, dakle, papstvo ništa nije htelo da dobije, ono je htelo da uništi.

Neprestano su širom Evrope radili duhovni (jezitski) i svetovni sudovi. Spaljivanje često nije bila smrtna kazna nego samo dalje sramoćenje i potpuno uništavanje već osuđenoga. Ako je neki prestupnik umro pre nego što se kazna nad njim mogla izvršiti, nisu odustajali od njegovog spaljivanja na lomači. Jer vladalo je uverenje da je kažnjenik konačno i trajno kažnjen ako je pretvoren u - pepeo!

Samoubistvo je posebno bilo "najodvratniji prestup" i zato je leš žrtve posebno spaljivan.

RUSKI ČAMAC
NAJTEŽE kažnjenike svuku gole, vežu im ruke na leđa, zakuju im gvozdeni klin kroz muskulaturu, a onda lađu puste niz Volgu. Voda ovako tragičan prizor odnosi. Ovom vrstom kazni najviše su svoje živote završavali ruski seljaci - mužici koji su otkazivali poslušnost svojim gazdama, vlasteli, odbijali izršavanje određenih poslova.

Ovi tragični prizori plutali su Volgom sve dok se leševi nisu raspadali. Ovako bezdušno kažnjavanje ruskih mužika od samovolje njihovih gospodara imalo je još jedan cilj - prolazeći kroz mnoga sela i naselja - trebalo je eventualnim pobunjenicima i onima koji su otkazivali ropsku poslušnost - uliti strah da će i njihova sudbina biti ista ili slična...

https://www.google.com