„mi bi nešto voćno i nešto slatko, čokoladno....“ javlja se Malabibi iz noćne smjene na jedinici za moždani udar.
navlačim jeans i majicu koju sam zgrabila sa hrpe za peglanje, trčim preko parkinga supermarketa desetak minuta prije zatvaranja....
„ja bi.... nešto lipo, nešto slano i nešto slatko, ako ima....“ kažem dečku u pekari.
„može, može, tu sam, sladak i lip“, odgovara on „za pola sata zatvaramo dućan pa sam slobodan“....
zgrabim vrećicu sa 4 peciva za noćnu ekipu i pičim dalje, po nektarine, jagode, čokoladu....
onako sva raščupana, stojim na kasi, kad stiže poruka: „jesi već kupila?“
„na kasi“, otpišem kratko.
„onda ništa, mislili smo da nam kupiš i sladoled, nema veze“ i začuđeni smiley.... kao.... kud si požurila, ima još narudžbi....
platim voće i slatkiše i vratim se natrag do škrinja sa sladoledima...
„koi alsdoled?“ pogađam slova bez naočala.
„oreo, ako ima, ako ne, onda neki voćni“
„nema oreo, ima neki twister“
„može taj, super!“
ipak uzimam sasvim drugu sortu, trpam sve u vrećicu, letim do auta, sjedam i gledam na sat kojom brzinom se sve odvija.... i nova poruka:
„a ne, ne twister, čekaj da razmislimo“
„kupila sam neki kaktus se zove i polazim“....
mene ste našli zajebavat.... hahaha....
ceste su skoro prazne i eto me pred klinikom prije nego sam mislila.
Malabibi mi izlazi u susret:
„hvala što si me toliko razmazila da ti ništa nije teško za mene i hvala što si bila toliko stroga da ipak nisam postala lijenčina.... čekaj čekaj jesi ti to naopako obukla majicu, jesi.... i zaboravila si obući grudnjak, baš si zbunjena“.... izljubi me i vrati se na posao, a ja kući....
vanessa
bglavac
ShadowOfSoul
mkrmar
