Za klackanje mora biti dvoje. Nije baš jednostavno naći nekoga ko ima istu želju..treba biti odprilike jednake fizičke težine a najvažnije biti približno istomišljenik... misli i razmišljanja prevagnu u toj zabavi.

Odvisno je i od odraza sa tla...kojom silinom se vine do gornje tačke a suprotna strana kojom silinom će tada udariti o zemlju.

Težina se lako može rešiti...pomeri se do krajnje tačke klackalice ili malo prema sredini, može se i dodati neki teži predmet kako bi se uspostavila ravnoteža. Umetnost je održati sa nekim, da je klackalica u vodoravnom položaju... potrebno je kako fizičkog tako i umnog napora. Tada je i najlepše. Čim duže se je u tom položaju tim je zadovoljstvo veće za obe strane...kada to dosadi opet se guga, raduje.

Užitak je kada se polako sa pažnjom razmišlja o svom zadovoljstvu i zadovoljstvu onoga na drugoj strani. Grubost ne donosi zadovoljstvo ni jednoj strani. Svako ima izbor sa kim će deliti klackalicu... naći odgovarajuću osobu.

Lep je osećaj kada se zna, da će se samo jednim odrazom od zemlje a uz pomoć drugog poleteti u visinu a spuštanjem dole se zna, da će neko drugi tog momenta doživeti isto takav užitak. To je zakon klackalice... zakon života.

Jedni drugima stvaramo užitak, da se vine pod oblake.

Zajednički užitak je kada se je u ravnoteži.