a ne, to nije danas, danas sam se samo sjetila tog jednog dana. nije bilo davno. ipak više ne znam ni koji je bio datum ni koji dan. tako meni dani lete. a samo neke po nečemu pamtim.

tog dana.... skoro sve oko mene je plakalo. ja ne. nisam onda, nisam ni danas, nisam odavno. iako je i to dobro ponekad.

tog, ne znam kog dana već ujutro prvi pacijent mi se isplakao. dođe žena drugog pacijenta, uplašena, uplakana, nije mu dobro. dođe kolegica, i ona se isplakala. prijateljica me nazove. plače. na kraju radnog dana, kolega i ja ostali sami, ispriča mi i on o svojim tegobama, a suza suzu goni.

i tako kad sam pomislila da sam utješila sve što sam mogla i razvedrila što se razvedriti dalo, krenem doma i mislim, gotovo, završio je ovaj dan uplakanih.... pred ulazom u zgradu me dočeka susjed, otvori mi vrata, poče pričati i zaplače i on od sve svoje muke. nakon slušanja i hrabrenja i tješenja na stubištu, bez obzira što mi se toliko piškilo da sam jedva bila koncentrirana o čemu se zapravo radi, konačno jurnem u stan i opet pomislim, hvala dragom Bogu, prođe ovaj dan plakanja.
ali ne....
nazovem prijateljicu koja stvarno gotovo nikad ne plače ili vrlo rijetko, a tog dana nije ni ona bila izuzetak. a moj telefonski poziv definitvno nije bio ni uzrok ni povod. ni inače to nisam nikome.
otvorim mail od prijatelja.... o čemu on? nevjerojatno, ali o plakanju. što su mu se djeca isplakala, što se on isplakao....
rekoh, danas je takav dan....

toliko uplakanih u tom jednom danu, u mom životnom prostoru, a nevezanih jedni za druge, svaki sa svojim jedinstvenim razlogom i svaki sa svojim suzama.