Gorak je uspon,

  trnovit put

  na stazi očajnika.

 

Težak je hod

  i noge olovne

  na cesti nesretnika.

 

Sunce žeže

           i vjetar šiba

           u isti čas.

 

          Dižem pogled prema nebu,

  ruke pružam,

  hvatam dah.

 

Na vrh stajem,

  gledam niz dol.

  Znam kako

  nerazumljiva je moja bol.

 

Tad ugledam jezero.

  Nebesko, plavo.

  Tihu oazu nemira svog.

 

Vjetar mi tiho šapne:

  "Siđi,

  pogledaj odraz svoj!"

 

         I spuštam se

  polako i tromo da

  zavirim u zrcalo to.

 

Sunce u očima,

  obraz zlaćano sja.

  Nesigurno pitam:

  "Zar sam TO stvarno ja?"