11.  dan

Dete dolazi u potpunoj tišini. Pločica je prazna. Ono ima milost, lepotu, muziku tišine. Međutim mi svu decu započinjemo da kljukamo religioznom i političkom ideologijom. Odmah svu decu zatrujemo ambicijom, stvaramo u njima želje, stvaramo u njima želju za takmičenjem i imitiranjem. Govorimo detetu:

„Vidi, moraš da postaneš ovo, moraš biti predsednik države ili premijer, moraš biti najbogatiji čovek.”

Svaki roditelj želi da mu dete bude najbolje. Svi roditelji žive svoje neispunjene želje kroz svoju decu. Nisu bili sposobni da ispune svoje želje; nikad niko nije sposoban da ispuni svoje želje jer želju kao takvu nije ni moguće ispuniti. Ovde ništa ne može da se učini, jer ovo nije u prirodi stvari, ovo nije životni zakon.

Sva deca se rañaju zdrava i cela, a mi započinjemo da ih ranjavamo. Sve do sada je ljudski rod postojao na potpuno pogrešan način. Nešto je pogrešno u osnovi, u samim temeljima. Naše obrazovanje je nadobudno, a i političko; naše religije su političke. Možda su onostrana politika, ali su politika. Morate da zaslužite nebo, morate i na drugom svetu mnogo da postignete.

Niko vam ne kaže da se ispraznite od sveg sadržaja. Međutim, upravo u toj praznini i ništavilu cveta ono pravo.