PROČITANO

528

PUTA

OD 14.01.2018.

Kako bih ja riješio krizu

Pre dvadeset godina Ante Marković je, predstavljajući svoj program izlaska iz krize ondašnjem jugoslovenskom političkom vrhu..

Kako bih ja rešio krizu

18. februar 2009. | Izvor: http://www.liderpress.hr

Pre dvadeset godina Ante Marković je, predstavljajući svoj program izlaska iz krize ondašnjem jugoslovenskom političkom vrhu, upotrebio izraz ‘novi socijalizam’. Danas, u 85. godini, kaže da se u ovoj krizi kapitalizam mora promeniti.

Znači li to da danas zagovara novi kapitalizam? Ili, još tačnije, da se taj novi kapitalizam ne razlikuje bitno od njegovog nekadašnjeg novog socijalizma? Bilo je to jedno od veselijih pitanja u prijateljskom razgovoru vođenom u subotu pre podne tokom Markovićevog vikend-boravka u Zagrebu.

Poslednji premijer SFRJ, inženjer Ante Marković bio je dugogodišnji generalni direktor ‘Rade Končara’, koji je u njegovo vreme narastao s dve na 25 hiljada zaposlenih, među kojima je bilo 4,5 hiljade inženjera. U doba dužničke krize 1982. postao je predsednik hrvatske vlade, a 1989, kad je Jugoslavija tonula u najdublju krizu, prihvatio je savezni mandat.

Taj ‘čovek za krizna vremena’ danas vikendom boravi u Zagrebu, a preko nedelje u Sarajevu, gde je osnovao preduzeće za gradnju elektrana. Za razliku od ostatka Evrope BiH još ima velike, neiskorištene vodne potencijale, a i goleme zalihe uglja. Električna energija mogla bi biti najvažniji izvozni proizvod te zemlje, i to upravo u trenutku kad je energija najtraženija roba na svetu.

Ali kako veliki poslovi ne idu lako ni u sređenijim sredinama, Markovićeva je kompanija dosad završila samo dve male hidroelektrane (ali ima dovoljno koncesija za dalju gradnju), a usput gradi i stanove u Sarajevu. Brzo i kvalitetno, kao što je naviknuo sve da radi.

Na kraju druženja uz teme o aktuelnoj ekonomskoj krizi predlažemo da bi se od razgovora mogao napraviti odličan intervju. Ali ne, on ne daje intervjue, nije se pripremio, to je bio samo nevezan razgovor... Nakon dužeg uveravanja ipak je pristao, pa smo na brzinu organizovali snimanje.

Nedavno ste na pitanje novinara zagrebačkog Večernjeg lista koji vas je zatekao na gradilištu u Sarajevu odgovorili da vam se u ovo vreme nastupajuće krize niko iz Hrvatske ne obraća za savet. Kad bi vas pitali, šta biste rekli?

Neće me pitati...

Ipak, sama je zamisao intrigantna. Za kratko vreme koliko ste bili jugoslovenski premijer zaustavljena je hiperinflacija, dinar je prvi put u istoriji postao konvertibilan, inostrani je dug prepolovljen, a devizne rezerve povećane gotovo deset puta. Istovremeno su realno rasle i plate i penzije. Danas, kad hrvatska ekonomija tone u recesiju, to zvuči kao alhemičarski poduhvat. Ne znam hoće li vas neko nešto pitati, ali to ne znači da vaš recept ne zanima svakoga, ne samo privrednu nego i najširu javnost.

Ja to razumem. Erozija društva zaista je velika, a mislim da će ova godina za Hrvatsku biti katastrofalna. Bojim se da ističe vreme u kojem je trebalo nešto napraviti da bi se stanje barem ublažilo. Nažalost, ne preduzima se ništa. Kao da se čeka Međunarodni monetarni fond, i to ne samo zbog novih kredita, kojima bi se vraćali stari. Kao da se priželjkuje da MMF preuzme i rešavanje krize, da nas on prisili na promene.

Je li to loše? Jeste li protiv obnavljanja saradnje s MMF-om, iako će Hrvatska, s dugovima koje ima, teško preživeti bez njegove pomoći? Ili se i s MMF-om može pregovarati i u znatnoj meri zaštititi vlastite interese?

MMF traži svoje mesto u novoj konstelaciji snaga jer politika koju je sprovodio više ne vredi. Ali s njime se i dosad moglo pregovarati, naravno, ako se zna što se hoće. Ja nisam protiv MMF-a, ali samo ako postoji vlastita politika i vlastiti program. Ako toga nema, onda će MMF uslovljavati kredite rešenjima i receptima koji su retko prilagođeni potrebama konkretne zemlje.

Stoga pregovarač mora imati pravu dijagnozu stanja i znati koja mu rešenja odgovaraju, pa će onda znati i kakvu pomoć tražiti od neke međunarodne finansijske ustanove, bilo MMF-a ili Svetske banke. U suprotnom, ne samo da ne znamo za šta nam MMF treba nego, rekao bih, ni za šta nam ne treba.

Pomoć u otplati dugova ne može biti jedini razlog da se MMF-u kaže ni ‘da’, ali ni ‘ne’. Zapravo, jedini razlog zašto se sada odbija saradnja s MMF-om, bolje reći odgađa koliko god se to može, jeste strah od zahteva da se smanji potrošnja. A na toj potrošnji sagrađena je cela aktuelna hrvatska politička građevina.

I vi ste svojevremeno pregovarali s MMF-om. Govorite li sve to iz vlastitog iskustva?

Da, kad me tadašnji američki predsednik Džeordž Buš stariji zvao na razgovor, susreo sam se u Vašingtonu i s ondašnjim direktorom MMF-a Majklom Kamdesusom. Razgovarali smo sami, samo s prevodiocem, od deset sati uveče do četiri ujutro. Ja sam tada tačno znao šta želim.

On je s velikim zanimanjem saslušao moj program, prekidajući me brojnim pitanjima i potpitanjima, pri čemu sam mu rekao i šta očekujem od MMF-a. Na kraju je zaključio da u svojoj praksi još nije čuo tako konzistentan i hrabar projekat. ‘Potpisaću sve što tražite...’, rekao je doslovce. To je bio samo jedan od razgovora s MMF-om, ali svakako najvažniji.

To je ipak bilo pre dvadeset godina. Od tada se svet radikalno promenio. Može li se nešto od vašeg ondašnjeg programa primeniti i danas, u doba opšte globalizacije?

Osnovni sadržaj tog progama vredi i danas, barem za prvo razdoblje suočavanja s krizom. Simptomi globalizacije bili su vidljivi već tada i prema mome sudu označili su početak kraja kapitalizma, kakav je dosad postojao. Koji su to simptomi? U svetu se ubrzano počela povećavati količina novca u opticaju, pa je njegov ukupni iznos toliko narastao da je do danas tri do četiri puta premašio ukupni svetski društveni proizvod.

Balon je pre ili posle morao da pukne i sad se to dogodilo. Bivši američki predsednik Džeordž Buš samo je ubrzao negativne procese, ali kriza je nezaustavljivo stizala pre njega i bez njega. Kako je i zašto do toga došlo? To moramo znati jer je i to deo dijagnoze stanja u kojem jesmo.

Jedan je od ključnih odgovora da u uslovima globalizacije, koja istovremeno znači i stvaranje novih krupnih i moćnih monopola, kapitalizam više ne može kontrolisati finansijske tokove. Tako se izgubila jedna od njegovih glavnih funkcija, pa se i reprodukcija preselila u sferu koja nije realna. Kad je to tako, sve postaje moguće, pa i stvaranje bogatstva ni iz čega.

U realnoj sferi, gde se stvaraju nove vrednosti, to, naravno, nije moguće. Zato dolazi do susreta. To što se sada nudi kao rešenje čista je kozmetika. I to ne u Hrvatskoj, nego u celom svetu. Mislim pritom na sve što preduzimaju najsnažnije svetske ekonomske sile, uključujući i ono što zasad najavljuje Barak Obama.

Upumpavanjem novca želi se zakrpiti balon koji je pukao. Zapravo, to su iste metode koje su svet bacile u krizu i kojima se uvodila globalizacija. Dakle, nastavlja se po starom. Šta se događa? Banke nestaju ili se spajaju, što vodi dosad neviđenoj koncentraciji. Karikiraću i reći da će na kraju ostati samo jedna ili dve banke, da monopol ne bi bio potpuno vidljiv.

A velike banke su daleko od života. Za njih postoje samo profit i finansijske špekulacije. One ne prikupljaju realna sredstva da bi ih oplodile ulažući u razvoj, u proizvodnju, u radna mesta... To se mora iz temelja promeniti. Druga mogućnost ne postoji. Kapitalizam će morati da se promeni, i to tako da se ponovo osnaži motivacija, a tržište oslobodi monopola.

Kakve će biti te promene?

Sve će morati da se gradi od dna, a ne od vrha prema dole. Ljudima treba omogućiti da preuzmu odgovornost, ali im za to treba osigurati i prava. Umesto da se jačaju velike, centralne institucije, ispod kojih ostaje praznina, sistem treba graditi odozdo. Samo se tako može kod ljudi stvoriti motivacija. To znači da dolazi vreme regionalizma i neke vrste samouprave. A to je bilo sadržano i u mom nekadašnjem programu.

Zna se kakvu sam privatizaciju ja pokrenuo. Manje se, međutim, zna da se celi sistem vlasti trebao zasnivati na lokalnim jedinicama samouprave. Vlast se trebala oblikovati tako da se višem nivou prepušta samo ono što se ne može rešiti na nižoj. To je sasvim suprotan put od onog kojim se posle krenulo, i to ne samo u Hrvatskoj. Sada bi ponovno trebalo građanima prepustiti nadzor.

A u kompanijama?

Isto se mora dogoditi i u kompanijama. Kapitalistički sistem mora ojačati nadzor na svim nivoima da bi se onemogućilo ovo što se sada dogodilo. Na tome se zasnivala privatizacija kakvu sam ja počeo. Od svih država nastalih raspadom Jugoslavije jedino je Slovenija nastavila tim putem.

I u Hrvatskoj su preživele i uspešno posluju sve kompanije koje su uspele da se privatizuju prema tzv. Markovićevom zakonu, u kratko vreme koliko je bio na snazi. I to u nemogućim uslovima, u kojima im se neretko onemogućavao rad. Ne samo zbog mog imena nego najpre zato što se na taj način otežavala pljačka.

Privatizacija je, nažalost, u velikoj meri samo prošlo svršeno vreme. Šta bi od vaše reforme moglo biti aktuelno danas?

Za sanaciju stanja potrebna su tri sidra: kontrola monetarne politike, ukupne javne i državne potrošnje i, konačno, plata. Zahvaljujući guverneru Hrvatske narodne banke Željku Rohatinskom monetarno sidro postoji, ali ono samo ne može izdržati, a drugih sidara nema. Posebni je problem preveliki budžet. Slično je bilo i nekad. Budžet savezne države, kakav sam zatekao, u mom je kratkom mandatu prepolovljen.

Šta je vaša politika finansirala iz budžeta?

Skresali smo sve što smo mogli, a najviše vojsku, koja je trošila više od 60 posto ukupnih sredstava s kojima je raspolagala savezna država. Za vojsku smo ostavili samo 35 posto novog, prepolovljenog budžeta. To je golema razlika. Zatim, srezali smo izdatke za administraciju, ali povećali smo sredstva za carinu i policiju.

Insistirao sam na znatnom povećanju plata carinicima iako su svi bili protiv. Šta se dogodilo? Do tada se polovina budžeta finansirala doprinosima republika i pokrajina, a druga polovina bili su vlastiti prihodi federacije. Pritom mislim na porez na promet, trošarine i na carine.

Kad smo povećali plate carinicima, prihodi od carine toliko su narasli da sam predložio ukidanje doprinosa republika i pokrajina. Dakle, svi su u zemlji bili finansijski rasterećeni: i privreda i republike i pokrajine.

Osim uvoznika, upravo su oni platili račun?

Tačno, ali platili su samo ono što su prema zakonu bili dužni. Zapravo, carinski je sistem počeo normalno funkcionisati. Zatim, imali smo strašne izdatke za klirinško poslovanje sa Sovjetskim Savezom. Bilo je dovoljno da neko preduzeće pošalje papire da je izvezlo robu u SSSR i da dobije novac. Ja sam to ukinuo.

Najpre su iz SSSR-a morali dobiti klirinške dolare (tačnije papire, jer to je bio virtualni novac), za koje je Jugoslavija mogla kupovati u SSSR-u, pa su tek onda te dolare smeli zameniti u Narodnoj banci za dinare i tako naplatiti svoj izvoz. Klirinški izdaci su se odmah žestoko smanjili. Milošević me napao da uništavam srpsku privredu iako su veliki klirinški izvoz imale i Slovenija i Hrvatska, pa i ostale republike.

Jeste li smanjivali socijalne izdatke, na primer za zdravstvo ili penzije, koje su tada u odnosu na prosečnu platu bile mnogo veće nego danas?

Ne, to nam nije bilo ni nakraj pameti. Svaku stabilizaciju neko mora platiti, ali mi nismo ispostavljali račun ni zaposlenima, ni penzionerima, ni bolesnicima. Sasvim suprotno, životni je standard svima porastao. Osim toga, društvene delatnosti, kao što smo ih tada nazivali, finansirale su republike, i to putem posebnih fondova, koji su se punili doprinosima.

Ja ne kažem da i tu nije trebalo racionalnije raditi, potpuno suprotno, ali ta se racionalizacija nije trebala sprovoditi smanjivanjem prava na lečenje. Međutim, upravo je MMF uvek tražio kresanje prava i socijalnih davanja. To je razumljivo. Jednim potezom ostvaruju se velike uštede, a činovnicima MMF-a potpuno je svejedno šta će biti s našim ljudima. Nama, nasuprot tome, nije i ne sme biti.

Može li se na neki sličan način danas smanjivati i hrvatski budžet? Na svaki spomen nečeg takvog ministar finansija odgovara pitanjem: ‘A kome da uzmemo?’ Zato je budžet sada tri i po puta veći nego 1994.

Uvek se ima kome uzeti. Svaka se politika prepoznaje po tome šta i koga finansira. A preveliki budžet može značiti i pomanjkanje jasne politike. Da bi se olakšao pritisak krize, hrvatski budžet se sada mora smanjiti barem 20 posto. Ako se to ne napravi, smanjiće ga život. A kad ga život smanjuje, to onda ide stihijski uz brojne potrese i nesagledive posledice.