IZBEGLIŠTVO

U Španijama stvari funkcionišu tako, što skliznu preko događaja ne dajući im veću pažnju. Još više kada se u nekom određenom trenutku dogodi nešto. Nešto što se možda već prethodno dogodilo prolazeći neprimećeno. Bez da je dobilo važnost koju zaslužuje. Ali sada, bez poznavanja hemije koja ga proizvedi, dobija neuobičajenu  snagu i ruši prepreke – pre – na izgled nepremostive. To je ono što se dogodilo s slikom koja je prikazana na TV jedne bebe – jednog od hiljada koje umiru svakog dana – postavljajući je pred svet, svet stida, njegovo telo – još uvek ne formiramo – nepomično i bez života.

 

To je bio detonador. Srca su gorela od zgražavanja, od stida i od bola. I...UBRZO ! kao izniklo iz ničega...plima je porasla...talasi su dostigli ranije nezamislive visine...mamurlik može biti tvrd ukoliko se nastavi tišina i nerazumevanje nekih institucija slepih...neprirodnih...jalovih...nepotrbnih...

U takvim slučajevima, uvek, su ljudi koji se pokreću. Kasnije, neke institucije – da ne bi ispale iz igre -, možda one naj osetljivije, se pridružuju pokretu koji teče. Moguće je čak, ako im se dopusti, da se postave na čelo pokreta vodeći nešto što realno nije njihovo. Iako je u svim okolnostima narodna inicijativa bila motor razvoja događanja, završavaju kao digestija u zahvalnim stomacima.

A uprovo su to te institucije koje ubiru poreze. Kažu da to čine da bi pokrile potrebe koje se pojavljuju.Fiksne kao i one druge koje po svojoj prirodi mogu da budu slučajne, ali ne zbog toga i manje važne. Fiksne se seku do skoro neodrživih ekstrema, novac se upotrebio da se pokriju loše institucionalno upravljanje ili pojedinačno – slučaj s bankama. Slučajne, niti se promišljaju. Zbog toga, s mojim potpunim poštovanjem NVO – neke ga i imaju – ono što one čine je, s novcem ponovo onog nasamarenog, da pokrivaju rupe onih koji su nesposobni da upravljaju i jedne decadentne „kaste“, mlitave i svaki put sve više pokvarene.

A stanje je, po rečima novinara koji na „licu mesta“ prate događanja, da nije tako velik broj onih koji migriraju. Da taj broj, da bi pokrili svoju neefikasnost i nedostatak osećaja, namerno naduvavaju neki političari koji hladno promišljaju, inertno – da li imaju srce ili samo utrobu – kao što je el „Mar de la cultura“ (More kulture) koji proždiru svakog dana brojne očajnike.. kao što od ratova stvorenih po njihovim interesima jedino promišljaju svoju korist..stvarajući užas, strah, očaj, smrt i patnju...bez da pokrenu i jedan jedini prst.

A tamo, gde se krčka tragedija, samo dve vrste pomoći dobijaju nezaštićeni. One koju im daju – skromne, ali ogromne po svojoj važnosti – lokalni stanovnici, koji po nekim novinarima, daju od svojih potreba potrebama drugih. I LEKARA BEZ GRANICA...bez granica kada se drugi trude da ih stvore. Nikada nećemo biti dovoljno zahvalni ovim Vitezovima Grala koji, bez da ih interesuje gde, kada niti kako, polaze tamo gde izvire bolda bi izlečili ranu Anfortasa. Onu koje su snage Klingzora – gospodara zla – stvorile svuda po svetu. Hvala, modernim Plemićima, koji ste zameni koplja, da bi otvorili bitku, za bele mantile, za žrtvovanje i vaše ogromno razumevanje. Uvekima časnih ljudi koji su, s svojim delovanjem svedoci, da je čovek nešto više nego jednostavno broj u jednom inventaru sredstava u kjigovodstvenim knjigama arhivara koristi i dobiti.

Ovde, u Valensiji, su se organizovale komšije stavljajući na raspolaganje svoje stanove i privatne sobe da bi prihvatili napuštene koji su – setite se – bez ičega. Dokle je došao očaj napuštenih da ostave sve što su voleli i da pobegnu iz zemlje koja je videla njihovo rođenje? Bez ičega. Bez ikoga ko bi ti otvorio vrata. Sami i goli pred mogućom čovečnošću drugog. Možda čekajući – kao jedina špijunka u budućnost – jednu pomoć radi preživljavanja i uvek na oštrici jednog naoštrenog mača. Budimo solidarni i zainteresovani za ova kretanja ! Sarađujmo u meri naših mogućnosti !

Ne !. Ne zaboravljam ni one koji ovde pate. Mi smo u obavezi  - pošto su vlade jalove – da se organizujemo ! Da solidarno raspodelimo resurse. Da se izkordinišemo u okviru tolikog neprestanog iskorišćavanja. Ima organizacija, u ovim momentima, ovde i sada, i to nije naučna fantastika, u kojima svako stavlja svoje sposobnosti na uslugu drugima. Među njima se vrši razmena, za – polazeći od sebe – k stvaranje načina preživljavanja. Postoje i primeri evropskih gradova koje su uvele novac za trgovinu među svojim sugrađanima. Novac koji ima rok važenja. Ne može da se akomulira. I zbog toga mora biti neprestano u pokretu. Ne može se zelenaški prigrabiti. U ovim gradovima nema nezaposlenih i život je humaniji. Međutim vlade, da bi ovo sprečile i da bi sve prikladno ostalo u već gore rečenom, su se pobrinule da spreče da druga moneta ne bude zvanična. Niti se razvijaju, niti dozvoljavaju da se drugi razviju. Oni su kao pomor riba, masovno uništenje.

A beba je umrla...istrgnut, u čvorovima mojih prstiju, zapletenih uvojaka...Hodam pravim putem. Pun sebe..tebe. Onaj koga još ne poznajem. Drugog kojeg upoznah. Od ovog koji mi beše prijatelj. Od onog koji mi to više nije...

Beba je umrla...Dal će na svetu da bude toliko toplote da produva hladnoću?

Antonio Martínez Alcalá