Postoje žene koje muškarac pamti po telu.
I postoje žene koje pamti po načinu na koji su ga gledale.
Telo zaboraviš.
Dodire nekako preživiš.
Vreme otupi granice.
Život prekrije tragove.
Ali pogled…
Pogled žene koja te jednom stvarno vidi...
ostane u čoveku duže od ičega.
Tek sada, kad zaista dublje razmislim,
shvaćam nešto što dugo nisam znao izgovoriti.
Ja nisam voleo samo nju.
Ja sam, na neki čudan, tih i gotovo svet način,
zavoleo i sebe…
kroz način na koji je ona volela mene.
I to je možda najređa vrsta ljubavi koja postoji.
Jer nisu me promenile reči.
Nisu me promenila obećanja.
Nisu me promenile duge priče ni planovi.
Promenio me njen pogled.
Način na koji su me njene oči gledale
kao da u meni ne vidi sve ono što je svet lomio…
nego sve ono što je u meni ostalo živo.
Kao da nije gledala moje godine.
Ni moje ožiljke.
Ni moje ćutnje.
Ni moje umore.
Ni sve ratove koje čovek vodi kad niko ne gleda.
Gledala je mene.
Onog mene kojeg sam i sam skoro zaboravio.
I možda je baš zato bilo tako stvarno.
Jer postoje poljupci koji dotaknu usne.
A postoje oni drugi…
Oni koji ti se spuste niz vrat, kroz grudi,
uđu pod kožu,
prođu kroz sve tvoje pore
i stanu tačno tamo gde si godinama bio prazan.
Njeni poljupci bili su baš takvi.
Nisu bili glasni.
Nisu bili teatralni.
Nisu tražili potvrdu.
Bili su iskreni.
Onako kako žena ljubi samo onda kada joj srce pre usana kaže:
“Ovaj čovek mi je ušao dublje nego što sam planirala.”
I to se ne zaboravlja.
Ne zaboravlja se način na koji žena zadrži dah sekundu pre nego te poljubi.
Ne zaboravlja se kako joj pogled omekša kad više ne glumi da je jaka.
Ne zaboravlja se tišina između dvoje ljudi
kad u njoj ima više istine nego u svim rečima koje su ikada izgovorili.
Nije naša ljubav trajala dugo.
I možda bi neko sa strane rekao:
“Ma to je bilo kratko.”
Ali ljudi koji su ikad osetili pravu stvar…znaju.
Neke ljubavi ne mere se vremenom.
Neke ljubavi mere se po tome
koliko duboko uđu u dušu
pre nego odu.
A ona…
Ona je u meni ostala na mestu
do kojeg ne dolaze ni buka, ni ponos, ni inat, ni vreme.
I danas, kad zatvorim oči,
ne setim se prvo ničega velikog.
Ne setim se drame.
Ne setim se kraja.
Ne setim se pitanja.
Setim se njenih očiju.
Onog pogleda od kojeg muškarcu na trenutak utihne ceo svet.
Onog pogleda u kojem nema ni laži, ni igre, ni računice.
Samo ona tiha, ženska istina
koju muškarac oseti pre nego što je razume.
I možda je upravo zato boli najviše ono što je bilo najlepše.
Jer kad te žena jednom voli iskreno, ne ostavi ti samo uspomenu.
Ostavi ti verziju tebe
koju posle više nigde ne možeš lako pronaći.
Ostavi ti mir u grudima.
Ostavi ti toplinu u vratu.
Ostavi ti onu čudnu tišinu poslije poljupca
u kojoj ništa ne govoriš…
a znaš da si upravo doživio nešto što se ne događa dvaput.
I zato, kad danas mislim na nju…ne nedostaje meni samo žena.
Nedostaje mi i onaj čovek
koji sam bio dok me gledala kao da sam dovoljan.
Kao da ne moram biti jači.
Kao da ne moram biti tvrđi.
Kao da ne moram pobediti svet
da bih zaslužio nežnost.
Kao da je dovoljno
to što postojim.
To je ljubav koju žene retko pokažu do kraja.
I ljubav koju muškarci pamte do smrti.
Zato neke žene ne ostanu u životu muškarca
zato što su bile njegove.
Ostanu zato
što su na nekoliko kratkih, svetih trenutaka
učinile da se on oseti viđenim.
Istinski viđenim.
A kad muškarca jednom neko tako vidi…
on više nikad ne zaboravi.
Ne zbog boli.
Nego zato što je na trenutak osetio kako izgleda kad te neko ljubi bez straha, bez računice,
bez zadrške,kao da si joj stigao tačno onda kada je njena duša već bila spremna da te prepozna.
I možda je to sve što ću ikada trebati znati o ljubavi.
Da nije trajala dugo.
Ali da je bila dovoljno stvarna
da me zauvek promeni.
I možda je to najtiša istina od svih…
Nisam voleo samo nju.
Voleo sam način na koji su njene oči u meni pronašle čoveka
kojeg sam i sam skoro izgubio.
Ivica G.

Dama Sa Stilom