Kada govore o „integraciji“ ili „isceljenju“ traume, ljudi često misle da će je jednog dana „preboleti“, „prevazići“ ili „prerasti“, da će je se osloboditi meditiranjem ili je na neki drugi način izbrisati iz svog psihičko-emocionalno-somatskog bića. Kao da je trauma neka vrsta stvarne „stvari“ koja postoji u nama, često se veruje da možemo nekako da uđemo unutra i da je nekom procedurom otklonimo. Po mom iskustvu, ovo viđenje traume je u velikoj meri netačno, agresivno, iskrivljeno, a ponekad i opasno i nasilno. Neke stvari koje su nam se dogodile nikada nećemo „preboleti“, a to ne bi ni mogao da bude primeren cilj ili okvir koji bismo mogli koristiti da pristupimo svetosti ljudskog iskustva.
Međutim, ako „integraciju“ vidimo kao otkrivanje unutrašnjeg mesta koje može da drži ili obuhvati naše iskustvo, kao tumačenje onoga što se dogodilo na nove načine, spajanje u celinu i brigu o krhotinama disocijacije, i otkrivanje dubljeg smisla, tada ti koncepti mogu ponovo da ožive. Polako, vremenom, možemo početi da podnosimo ono što je bilo nepodnošljivo, da pružamo utočište i bezbedan prolaz za svoje slomljene delove, da bi se preuredili.
…
Dakle, cilj nije neko određeno „izlečeno“ stanje, u kom smo iz onoga ko mi jesmo uspešno izbacili jedan aspekt svog iskustva, kao neku lošu stranu supstancu. Umesto toga, pozvani smo da u sebi za njega nađemo prostraniji dom. Polako, onome što je postalo zamrznuto i očvrsnuto možemo dozvoliti da se otopi i omekša. Na kraju krajeva, možda će ljubav prema sebi ublažiti rane tela i srca, budući da se one nikada neće razotkriti u sredini napuštanja i agresije. U njoj jednostavno nije dovoljno bezbedno niti veličanstveno.

Matt Licata
knjiga: A Healing Space: Befriending Ourselves in Difficult Times
slika: Giovanni Esposito Illustration 

Svesno telo