Često se dešava da osoba u odnosu sa partnerom oseća da joj jako ne prijaju i da je frustriraju određene trivijalne stvari: način na koji partner razgovara, sitne navike koje iritiraju, neodgovarajuće reakcije na svakodnevne situacije.

Ove zamerke deluju kao da su uzroci nezadovoljstva, ali zapravo predstavljaju odbrambeni mehanizam; način da se pažnja skloni sa dubljih, težih emocija koje je mnogo teže osvestiti i priznati.

Trivijalizovanjem problema, osoba uspeva na kratko da “izbaci” iz sebe tenziju i frustraciju, da ne bi eksplodirala. Međutim, istinsko olakšanje izostaje, jer ono što izražava nisu autentični uzroci njenog unutrašnjeg nemira. Čak i kada bi se sve te površinske smetnje promenile, stanje bi ostalo isto, jer nisu one ono što zaista boli.

U stvarnosti, iza svakodnevnih zamerki i frustracija često stoji složen emocionalni doživljaj: osećaj straha, nepoverenja i nesigurnosti. Kada ti osećaji preovladaju, ne dolazi do dublje povezanosti sa partnerom, već se javlja osećaj usamljenosti, tuga, pa i bes. Ove emocije često izviru iz unutrašnje sumnje da nas partner zaista ne razume, ne oseća, da mu nije dovoljno stalo do onoga što mi duboko u sebi proživljavamo. Umesto da se te emocije direktno prepoznaju i izraze, osoba ih potiskuje i preusmerava na svakodnevne sitnice, koje tada postaju teren na kojem se nesvesno odigrava borba sa sopstvenim strahovima; od osude, napuštanja, i nedostatka ljubavi.

Ako se ovakav obrazac ne osvesti, nezadovoljstvo postaje hronično; zamerke se gomilaju, frustracija raste, a stvarna bliskost izostaje. Jer bez autentičnog suočavanja sa onim što nas uistinu boli, ni odnos ne može da se menja na dubljem nivou.

PsihoOzarenje