Gordost – senka srca koje je zaboravilo da ljubi

Gordost nije samo kada čovek hoda uzdignute glave i gleda druge sa visine.
Gordost je mnogo suptilnija i opasnija. Ona je tiha praznina u grudima, kada srce odbije da voli i da primi ljubav.

To je kada duša šapuće: „Život nema smisla“, a čovek poveruje u tu laž.
To je kada neko kaže: „Toliko sam učinio za tebe, a ti si me izdao“ — ne videći da iza tih reči ne stoji ljubav, već trgovina osećanjima.
To je kada majka, umesto da blagoslovi dete na putu, šapne: „Kako možeš otići, posle svega što sam ti dala?“ — a zapravo vezuje ga lancem krivice.
To je kada prijatelj ćuti, ne da bi u tišini izlečio ranu, već da bi ti pokazao koliko „vrediš“ njegovo ćutanje.
To je kada neko odseče tvoj san rečima: „Ionako ti ne bi uspelo“ — jer se boji tvog svetla, pa ga želi ugasiti.
To je kada ruka pruža utehu, ali u tom dodiru ima skriveni uslov, ne nežnost, već zamku.

Sve su to maske gordosti. I svaka od njih nosi jednu posledicu:
srca se udaljavaju, duše se hlade, ljubav se pretvara u trgovinu i čovek postaje ostrvo usamljeno u moru ljudi.

„Gord čovek je poput pevača koji peva pesmu tuge, ali nikad ne otvori usta. On veruje da ga niko ne čuje, a u stvari njegova tišina odzvanja celim svetom. I svi oko njega počinju da plešu u ritmu njegove tuge.“

Kako pobediti gordost?
Ne silom, ne odricanjem, već predajom.
Kada hoćeš da ućutkaš nekoga ćutanjem – progovori iz srca.
Kada hoćeš da prebaciš krivicu – primi na sebe deo bola i pretvori ga u razumevanje.
Kada hoćeš da srušiš nečiji san – seti se koliko je tvoj bio krhak, i podrži ga.

Jer gordost umire onog trenutka kada srce odluči da vidi lepotu tamo gde juče nije videlo ništa.

Zorica Topalovic Teofilovic 

Ivica Ciri