Za one koji nemaju nikakvog pojma o ovome delu i koji ga ne poznaju, ono većim delom izgleda tegobno i preteško. Međutim, oni koji su okusili sladost koju ono daje, i koji su se osladili njome u dubinama srca svoga, takvi kliču sa Svetim Pavlom i govore: "Ko će nas odvojiti od ljubavi Hristove...!" (Rim. 8, 35). Sveti Oci čuvši Gospoda kako kaže, da iz srca izlaze zle misli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svedočanstva, hule na Boga, i da je to ono što pogani čoveka (Mat. 15, 19 i 20); čuvši takođe da nam se na drugom mestu u Evanđelju zapoveda, da očistimo unutrašnjost čaše, kako bi bila i spolja čista (Mat. 23, 26); ostavili su tako drugo duhovno delo i svecelo se predali tom jedinom delanju, tj. čuvanju srca. To su uradili jer su bili uvereni, da će zajedno sa tim podvigom

lako steći svaku vrlinu, a da bez njega neće uspeti ni u jednoj. Ko hoće neka čita njihove spise, neka pročita što su o tome napisali Marko Podvižnik, šta je rekao Jovan Lestvičnik, prepodobni Isihije, Filotej Sinajski, Ava Isaija, Varsanufije Veliki i drugi. Ako hoćeš da se naučiš da ovo činiš kako treba (da ulaziš u srce i da boraviš tamo), ja ću ti u tome pomoći. Pre svega treba da sačuvaš tri stvari: bezbrižnost u odnosu na sve, čak i u odnosu na Ono što je dozvoljeno, a ne samo u odnosu na ono što je nekorisno i sujetno, drukčije rečeno: umrtvljenost prema svemu; čistu savest u svemu, tako da te ona ni u čemu ne grize; i - savršenu nepristrasnost, tj. da pomisao tvoja ne bude strasno prilepljena ni za kakvu stvar: Potom sedi na neko usamljeno i tiho mesto, zatvori dveri, odvoji um od svake prolazne i sujetne stvari, sagni glavu prema grudima, i na taj način saberi se pažljivo unutar u sebe (ne u glavi, nego u srcu), obraćajući tamo i svoj um i svoje čulne oči, uzdržavajući donekle svoje disanje. Imaj tamo um svoj, i postaraj se na svaki način da pronađeš mesto, gde se nalazi srce, da bi, kada ga nađeš, tamo svecelo boravio um tvoj. U početku ćeš tamo unutra naći neku tamu i tegobu. No kasnije, ukoliko budeš produžio to delo sabrane pažnje danonoćno bez prekida, naći ćeš neku neprestanu radost. Um, koji se bude trudio u ovome, naći će mesto srca, i tog momenta će videti tamo unutra takve stvari, kakve nikada niti je video niti je znao. Od tog trenutka, ma sa kakve strane iznikla ili se pojavila bilo kakva pomisao, pre nego što uđe unutra i pretvori se u misao ili predstavu, um će je odmah otuda proterati i uništiti imenom Isusovim, tj. molitvom: Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me! Od toga vremena um će takođe početi da stiče revnost protiv demona, biće u stanju da ih progoni i pobeđuje. A što se ostalog tiče, što obično dolazi kao posledica ovoga truda, sam ćeš to, Božjom pomoću, iz iskustva. saznati, ukoliko budeš čuvao sabranost uma i držao se Isusa, tj. Njegove molitve: Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me! 2. Pouka Svetog Grigorija Sinaita Sveti Grigorije Sinait izlaže učenje o unutrašnjoj molitvi srca i o načinu njenog sticanja u svoja tri poglavlja "O samovanju i molitvi", koja se mogu naći u "Dobrotoljublju". Evo skraćenih odlomaka iz njih: Mi koji smo primili Duha života u Hristu Isusu, trebalo bi da čistom molitvom u srcu heruvimski razgovaramo sa Gospodom. No mi, ne shvatajući veličinu, čast i slavu blagodati preporoda, i ne starajući se da uzrastemo duhovno kroz vršenje zapovesti, i da se popnemo do stanja umnog bogoviđenja, - prepuštamo se lenjosti, time što dopuštamo da nas porobe strasne navike i da padnemo u bezdan neosetljivosti i tame.

Događa se čak i to, da izgubimo i sećanje na Boga, a kakvi treba da budemo, kao čeda Božja po blagodati, o tome ni pojma nemamo. Verujemo, ali ne delatnom verom, i po obnovi Duhom kroz krštenje ne prestajemo da živimo telesno. Ako se nekad i desi da se pokajemo i počnemo ispunjavati zapovesti, ispunjavamo ih samo na spoljašnji, ali ne i na duhovni način. Tako se događa da se do te mere odviknemo od duhovnog života, da

nam njegove projave kod drugih liče na laž i zabludu. Tako doživotno ostajemo mrtvoga duha, živeći i radeći ne u Hristu, i suprotno zapovesti, da ono što je od Duha rođeno, treba da bude duhovno. Pored svega toga, darovi koje smo primili u svetom krštenju u Hristu Isusu, ne gube se, samo se zakopavaju u zemlju, kao neko blago. A trezveni razum i blagodarnost zahtevaju da ih otkrijemo i iznesemo na videlo dana. Kako je to moguće? To je moguće postići na dva načina: Prvo, ti darovi se otkrivaju revnosnim ispunjenjem zapovesti: ukoliko izvršavamo zapovesti, utoliko više oni otkrivaju svoju svetlost i svoj sjaj; drugo, oni se javljaju i razotkrivaju neprestanim prizivanjem Gospoda Isusa, ili, što je jedna i ista stvar, neprestanim sećanjem na Boga. Silno je i prvo sredstvo, ali je drugo silnije, tako da i prvo preko njega zadobija svoju punu moć. Zato, ako zaista želimo da otkrijemo u nama skriveno blagodatno seme, onda pohitajmo da se što pre naviknemo ovom drugom srdačnom podvigu: imajmo u srcu samo ovaj molitveni trud i silu, bez primese ikakvih predstava i slika i maštanja. Ako se budemo potrudili da u srcu steknemo samo tu molitvenu silu i energiju, ona će zagrejati um naš i srce i razgoreti u duši neizrecivu ljubav prema Bogu i ljudima. Ova umna molitva, koja se tvori u srcu silom Duha Svetoga, dejstvuje u njemu na dva načina: nekad njoj prethodi um, prilepljujući se za Gospoda u srcu kroz neprestano sećanje na Njega; nekad opet dejstvo molitve, samo pokrenuto prethodno ognjem radosti, privlači um u srce, i privezuje ga za prizivanje Gospoda Isusa i za trepetno stajanje pred Njim. U prvom slučaju dejstvo molitve počinje da se otkriva po meri umanjenja strasti, kroz ispunjenje zapovesti, u vidu topline u srcu, koja je posledica istrajnog prizivanja Gospoda Isusa; u drugom slučaju duh privlači um u srce i sabira ga tamo u njegovim dubinama, oslobađajući ga od uobičajenog lutanja. Zavisno od ta dva vida molitve i um postaje ili delatni ili sazercateljni. Svojim delanjem i podvigom, on Božjom pomoću, pobeđuje strasti, a sazercanjem - vidi Boga, koliko je to dostupno čoveku. Ova delatna umnosrdačna molitva vrši se na sledeći način: Sedi na stolicu, oko ped visoku, nizvedi um svoj iz glave u srce, pa ga zadrži tamo. Odatle prizivaj umnosrdačno: Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me! Pri tom zadržavaj disanje, da bi bilo tiho i suzdržano, jer i disanje je u stanju da rasejava misli. Ako primetiš da se pojavljuju pomisli, ne obraćaj pažnju na njih, pa makar one bile prosts i dobre, a ne samo tašte i nečiste. Zaključavajući um u srce i prizivajući često i strpljivo Gospoda Isusa, uskoro ćeš savladati takvu vrstu pomisli i istrebiti ih, pobeđujući ih na nevidljiv način Božanstvenim imenom. Sveti Lestvičnik kaže: Isusovim imenom udri po neprijateljima, od toga ne postoji jačeg oružja ni na nebu ni na zemlji. Kada um iznemogne od tog podviga i umore se telo i srce od napornog poduhvata čestog prizivanja Gospoda Isusa, onda ustani i pevaj, ili razmišljaj o nekom mestu iz Svetog Pisma, ili se bavi sećanjem na smrt, ili se zabavi čitanjem, ili rukodeljem, ili nečim drugim.

Kada se prihvatiš tog molitvenog podviga, onda ti priliči da čitaš samo takve knjige u kojima se izlaže učenje o unutarnjem životu, o duhovnoj trezvenosti i molitvi. Tu spada Lestvica, slova Isaka Sirijanina, asketske knjige Maksima Ispovednika, Simeona Novog Bogoslova, Isihija, Filoteja Sinajskog i drugi slični spisi. Knjige druge vrste privremeno sve ostavi, ali ne stoga što one nisu dobre, nego radi toga što pri takvom nastrojenju i stremljenju nije pogodno da se njima baviš: one mogu da udaljuju tvoj um od molitve. Čitaj malo, ali ga čitaj sa udubljivanjem u usvajanjem. Molitvoslovlja nemoj izostavljati. Neki drže veliko molitveno pravilo, neki potpuno izostavljaju molitvenik, moleći se Gospodu samo umnom molitvom. Ti izaberi sredinu: ne gomilaj mnogo molitava, jer to može da smućuje; nemoj ih, međutim, ni potpuno izostavljati, trebaće u slučaju nemoći i raslabljenosti. Ako primetiš da molitva dejstvuje u tebi i ne prestaje da se sama kreće u srcu tvome, nemoj da je prekidaš i da se prihvataš molitvenika. To bi značilo ostaviti Boga unutra, izaći vani, i spolja početi sa njim razgovarati. Oni koji nisu još stekli molitvenu silu i energiju, treba da molitvoslove mnogo, čak bez mere, da bi se stalno nalazili u mnogim i raznim molitvama, kako bi im se od takvog tegobnog molitvenog truda zagrejalo srce i u njemu počelo dejstvo molitve. Onaj pak koji na kraju okusi od te blagodati, takav treba da čita molitve umereno, provodeći pretežno vreme u umnoj molitvi, kao što su zapovedili Oci. U slučaju unutarnje iznemoglosti, treba čitati molitve ili pročitavati svetootačke spise. Kada vetar nadme jedra, vesla su suvišna; ona su potrebna onda kada vetar oslabi i lađa se zaustavi. Snažno oružje protiv neprijatelja ima onaj koji zajedno sa molitvom poseduje skrušeni plač, da se ne bi pogordio zbog radosti koju daje molitva. Onaj koji čuva tu radosnu tugu, izbavlja se od svake štete. Prava neprevarna unutarnja molitva je ona u kojoj toplota, koja se rađa iz molitve Isusove, zapaljuje oganj u zemlji srca i spaljuje strasti, kao trnje. Ona osenjava dušu veseljem i mirom, ne dolazi ni sa desne ni sa leve strane, čak ne ni sviše, nego izbija iz srca, kao izvor vode, od životvornog Duha. Samo nju zavoli i potrudi se da je stekneš u srcu svome, čuvajući um vazda od bilo kakvih maštanja. Dok si sa njom, ničega se ne plaši; jer Onaj koji je rekao: Budite hrabri. Ja sam, ne bojte se - On je sa nama. 3. Pouka Nikifora monaha Monah Nikifor svoju pouku o ulasku u srce izlaže u svome delu "O trezvenosti i čuvanju srca" (Dobrotoljublje, rusko izd. tom drugi).

Vi koji želite, kaže on, da osetite u srcu oganj nebeski, i da iz iskustva saznate, šta je Carstvo nebesko, koje se nalazi u vama, dođite da vam izložim nauku nebeskog življenja, ili bolje reći metod koji bez truda i znoja uvodi onoga koji se njime služi u pristanište bezstrašća. Kroz pad mi smo izašli napolje, otuđili se pravog života; zato treba da se povratimo nazad, bolje rečeno da se vratimo sami sebi, oslobađajući se od prilepljenosti za spoljašnje stvari. Nemoguće nam se sa Bogom pomiriti i sroditi sve

dotle dok se najpre ne povratimo sami sebi, dok ne uđemo spolja unutra. Samo je unutarnji život istinski hrišćanski život. O tome svedoče svi Oci. Tako upita jednom brat Avu Agatona: Šta je važnije, telesni trud ili čuvanje srca? Starac mu odgovori: čovek je sličan drvetu; telesni trud predstavlja - lišće, a čuvanje srca - plod. Pošto, po Svetom Pismu, svako drvo koje ne daje dobrog ploda, seče se i u oganj baca, očevidno je da je potrebno da svu svoju pažnju usredsredimo na plod, tj. na čuvanje srca. Naravno, potrebno nam je i odelo od lišća, tj. telesni trud i podvig. Sveti Jovan Lestvičnik kaže: Zatvori vrata ćelije za telo, vrata usta za jezik, i unutarnja vrata za lukave demone. Dok sediš "na visini" (tj. kad usredsrediš pažnju nad srcem), straži, ako si opitan", u kolikom broju i kakvi lopovi se prikradaju, da uđu u vinograd tvoga srca, kako bi pokrali grožđe. Kad se stražar umori (tj. onaj koji bdi nad srcem), onda ustaje, moli se, potom opet seda i hrabro se prihvata istog posla( tj. sabranog straženja nad srcem i molitve). Sveti Makarije Veliki uči: Glavni posao podvižnika se sastoji u tome da uđe u svoje srce, povede tamo borbu sa satanom, i da protiveći se njegovim pomislima, ratuje protiv njega. Sveti Isak Sirijanin piše: Potrudi se da uđeš u svoju unutrašnju klet, i ugledaćeš nebesko blago. Lestvica za Carstvo nebesko sakrivena je unutra u tebi, tj. u tvome srcu. Zato se operi od greha i saberi u srcu svom tamo ćeš pronaći stepenice uz koje ćeš se popeti na nebesa. Evo šta kaže o tome Karpatije: Potrebno je mnogo podviga i molitvenog truda, da bi se postiglo nepomućeno stanje misli, ovo drugo nebo srca, na kome živi Hristos, kao što kaže Apostol: "Ili ne znate da Hristos živi u vama" (1. Kor. 3,16). Evo reči svetog Simeona Novog Bogoslova: Od onog momenta kada je čovek isteran iz raja i udaljio se od Boga, đavo sa demonima je stekao slobodu da danonoćno na nevidljiv način koleba misli svakog čoveka. Um se od toga ne može drukče odbraniti osim svakidašnjim sećanjem na Boga. Samo onaj čije je srce zapečaćeno sećanjem na Boga, u stanju je da svoju umnu silu sačuva nepokolebivom. Tako uče svi Sveti Oci. Ovaj podvig, veći od svih drugih, skoro svi oni preuzimaju jedan od drugoga učenjem. Samo retki pojedinci zadobili su ga bez učenja, i to neposredno od Boga, radi ognjenosti njihove vere. Prema tome, treba tražiti učitelja koji je iskusan u ovom poslu. Ako se takav učitelj ne može naći, onda treba prizvati Boga sa skrušenim srcem i suzama, i raditi ono što budem rekao.

Poznato je da disanje, kojim dišemo, sprovodi kroz pluća vazduh do srca. Zato sedi i sabravši um svoj uvedi ga zajedno sa disanjem unutra, primoraj ga da zajedno sa udisanim vazduhom siđe u samo srce, i drži ga tamo, ne dozvoljavajući mu da izađe, kad on hoće. Držeći ga tamo, nemoj ga ostaviti da bude prazan, nego mu podaj sledeće sveštene reči: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me! I neka ih um ponavlja dan

noć. Potrudi se da ga navikneš boravku unutra sa pomenutom molitvom, i pazi da um ne izlazi brzo otuda, jer će njemu u početku biti veoma dosadno od takve prinudne zatvorenosti unutra. Ali zato, kad se navikne, biće mu veoma milo i radosno da tamo boravi, čak će i sam želeti da tamo ostane. Kao što se čovek kad se vrati iz tuđe zemlje, pri susretu sa ženom i decom, zaboravi od radosti, tako biva i sa umom: kada se sjedini sa srcem, ispunjuje se neizrecive radosti i veselja. Ako ti uspe da uđeš u srce ovim putem koji sam ti pokazao, zablagodari Bogu, i nikad ne napuštaj to delo: ono će te naučiti onome o čemu ni sanjao nisi. A ako ti ne uspe da i pored truda uđeš na taj način u predeo srca, onda uradi ono što ću ti sada kazati, pa ćeš sa Božjom pomoći naći ono što tražiš. Poznato je da se razumna sila (unutarnja reč, reč kojom se razgovara sa sobom) čovekova nalazi u grudima. Jer, tamo, u grudima, kada usta ućute, mi razgovaramo sa sobom i savetujemo se, tamo čitamo molitve (kada ih napamet čitamo u sebi) pevamo psalme i vodimo svaki drugi razgovor sa samim sobom. Eto upravo toj misaonoj (razumnoj) sili, oslobodivši je od svake pomisli, podaj da neprestano govori: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me! i primoraj sebe, da umesto svake druge reči, samo to vapiješ unutra. Strpljivo se drži toga truda i podviga samo neko vreme, i preko toga će ti se otkriti ulazak u srce. U to uopšte ne treba sumnjati, jer smo to sami na sebe isprobali. Zajedno sa tim mnogoželjenim i radosnim silaskom u srce, i sa njegovim budnim stražarom - pažnjom, useliće se u tebe ceo zbor vrlina: ljubav, radost, mir, dugotrpeljivost, krotost i ostalo. 4. Pouka Ignjatija i Kalista Inoci Kalist i Ignjatije Ksantopuli izlažu svoje učenje o unutarnjem delanju srca u čitavih sto glava, uključenih u "Dobrotoljublje", Ovde navodimo ono što je najglavnije i za nas najpotrebnije: Početak života po Bogu sastoji se u revnosti i sveusrdnom trudu da živimo po spasiteljnim zapovestima Hristovim, a kraj mu je - savršeno javljanje i povratak onome što nam je dato božanskom blagodaću u krštenju. Ili, što je isto: svlačenje starog čoveka sa delima i pohotama njegovim, i oblačenje u novog duhovnog (Ef. 4, 22-24), tj. u Gospoda Isusa Hrista, kao što kaže božanski Pavle: "Dečice moja, koju opet u mukama rađam, dok se u vama ne uobliči Hristos" (Gal. 4, 19). Kada se krštavamo, kaže Sveti Zlatoust, tada naša duša sija sjajnije od sunca, očišćena Svetim Duhom. Kao što čisto srebro, obasjano sunčanim zracima, i samo ispušta zrake, ali ne po svojoj prirodi, nego zbog toga što je obasjano suncem, tako biva i sa dušom: očišćena krštenjem, zadobija zrake od slave Duha, postajući i sama iznutra proslavljena. No, avaj, slava ova neizreciva i strašna, samo jedan ili dva dana ostaje u nama; posle toga mi je zamračujemo, zatrpavajući je životnim brigama i strasnim delima.

U božanskoj materici, tj. u svetoj krstionici, dobijemo zabadava savršenu božansku blagodat. Ako se desi da je posle toga sakrijemo tamom životnih briga i strasti, ipak je možemo opet obnoviti i očistiti pokajanjem i ispunjenjem božanskih zapovesti, i ugledati njenu natprirodnu svetlost. To biva po meri vere svakog pojedinca i po meri usrđa življenja po veri, prvenstveno po blagoslovu Gospoda Isusa Hrista. Sveti Marko kaže: Hristos, budući savršeni Bog, darovao je onima koji su se krstili savršenu blagodat Svetoga Duha, koja se ne nuždava ni u kakvoj dopuni sa naše strane. Ona nam se otkriva i javlja po meri vršenja zapovesti, dok ne dostignemo u meru rasta visine Hristove. I tako, pošto je početak i koren spasiteljnog podviga u tome da živimo po zapovestima Gospodnjim, a kraj i plod - obnavljanje savršene blagodati Duha koja nam je darovana u krštenju, koja postoji u nama ali je zatrpana strastima, i ponovo se otkriva kroz vršenje zapovesti; pošto je to tako, onda treba da se potrudimo u vršenju zapovesti, kako bi dar Duha koji je u nama očistili i jasnije videli. Voljeni učenik Gospodnji Jovan kaže, da onaj koji drži zapovesti Gospodnje, prebiva sa Gospodom i Gospod sa njim. Sam pak Gospod još jasnije govori o ovome kad kaže: "Ko ima zapovesti moje i drži ih, taj me voli, a onaj koji mene voli, voleće ga Otac moj, i ja ću ga voleti i sam ću mu se javiti... Ko ima ljubavi k meni, držaće reč moju; i Otac moj imaće ljubav k njemu: i k njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti" (Jn. 14, 21-24). To pravilno ispunjavanje zapovesti Gospodnjih nama je nemoguće bez Gospoda Isusa Hrista, kao što sam On kaže: "Bez mene ne možete ništa činiti", i kao što Apostol potvrđuje: "Ni u kome drugome nema spasenja" (D. Ap. 4,11). On je za nas put, istina i život. Zato nas i uče premudro naši slavni nastavnici i učitelji, silom Duha Svetoga koji živi u njima, da se pre svega Gospodu molimo i da bez ikakve sumnje ištemo milost od Njega; da neprestano imamo i nosimo u srcu Ime njegovo da sa njim neprestano u umu i na usnama svesveto i presladosno živimo, i spavamo, hodimo, jedemo i pijemo. Jer kao što se u nas sabira sve što je rđavo i štetno kad ne prizivamo ime Isusovo, tako i u.vreme kada je ono molitveno u nama, sve što je neprijateljsko beži od nas, a što je dobro izobiluje u nama, i nema ništa što ne bismo bili u stanju da izvršimo, kao što je i sam Gospod rekao: "Koji bude u meni i ja u njemu, taj će roditi mnogi rod" (Jn. 15, 5). Pošto smo tako priznali svoju nemoć i svu nadu položili na Gospoda, zavolevši zapovesti do spremnosti da radije žrtvujemo život svoj nego da prekršimo bilo koju od njih, to svu svoju pažnju usmerimo na to da se naviknemo i utvrdimo u tom neprestanom prizivanju Imena Gospodnjeg, koje uništava svako zlo i stvara svako dobro. Da bi uspeli u tom podvigu, Sveti Oci nam nude i ukazuju na neko osobito delanje, koje su nazivali umetnošću, čak umetnošću nad umetnostima. Iznećemo ovde prirodnu veštinu predivnog Nikifora, koji nam pokazuje kako da uđemo u srce preko disaaa, koje mnogo pomaže za sabiranje misli. Evo njegovog pravila: Sedi na usamljenom mestu, i sabravši um, uvedi ga preko disanja u srce, pa kad se tamo molitvenom pažnjom sabereš, prizivaj neprestano: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me! Tako radi sve dotle, dokle se ta molitva privije srcu i postane neprestana.

Tako su učili i drugi Sveti Oci. Sveti Zlatoust govori: Molim vas, braćo, nemojte nikad prestajati da vršite ovo molitveno pravilo. Na drugom mestu kaže: Svaki je dužan, bilo da jede, bilo da pije, bilo da sedi, bilo da služi, bilo da putuje ili ma šta drugo radi, da neprestano vapije: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me! da bi ime Gospoda Isusa Hrista, kad siđe u dubinu srca, smirilo otrovnu zmiju, a dušu spasilo i oživotvorilo. Boravi neprestano u prizivanju imena Gospoda Isusa Hrista, kako bi srce progutalo Gospoda a Gospod srce, i kako bi to dvoje postalo jedno. I još: Ne odvajajte srce vaše od Boga, nego čuvajte u njemu svagda sećanje na Gospoda našega Isusa Hrista, dokle se Ime ne nastani u srcu, i ne razmišljajte ni o čemu drugome, nego samo o tome kako da se proslavi Hristos u vama. Sveti Lestvičnik kaže: Sećanje na Isusa neka se sjedini s tvojim disanjem. I sveti Isihije piše: Ako hoćeš da stidom pokriješ tuđe pomisli, i da ti srce bude neprestano trezveno, onda neka se molitva Gospodu Isusu prilepi za tvoj dah, i posle kratkog vremena tvoja će ti se želja ispuniti. Treba znati i to, da ako naučimo um svoj da zajedno sa disanjem silazi u srce, primetićemo da tim silaskom on postaje jedinit i nag, držeći se samo sećanja i prizivanja Gospoda našega Isusa Hrista. A kad izađe otuda i počne da se širi po spoljašnjim predmetima i ne hoteći deli se na mnoge predstave i sećanja. Upravo da bi se očuvala ova prostota i jedinitost uma, iskusni u ovom podvigu Oci dali su zapovest da onaj koji se raspalio željom da stekne naviku umne i trezvene sabranosti u srcu, sedi u usamljenom i tamnom mestu, osobito u početku ovoga blagoslovenog truda. Jer gledanje spoljašnjih predmeta, prirodno je da postane uzrok rasejanosti misli. A kad usamljeno i tamno mesto sakrije od nas spoljašnje stvari, misao prestaje da luta i počinje da se lakše sabira u sebe. To potvrđuje i Vasilije Veliki: Um koji se ne rasprostire preko čula na svet, vraća se samom sebi. Treba dobro zapamtiti da se suština tog podviga sastoji u - u jednu misao sabranom, srdačnom, čistom i bez ikakvog maštanja prizivanju sa verom imena Gospoda našega Isusa Hrista, a ne samo u tom silaženju u srce putem disanja i sedenju u tamnom usamljenom mestu. Sve to Sveti Oci savetuju, ni radi čega drugoga, nego samo radi toga što su u tome videli neko pomoćno sredstvo za sabiranje misli i za njihov povratak sebi od uobičajenog lutanja. Iz navike sabranosti i pažljivog straženja nad sobom, rađa se navika čiste i nerasejane molitve umom u srcu. Znaj i to, da sva ova pravila o položaju tela i njegovom prilagođavanju, smatraju se za potrebna samo dotle dok se ne stekne čista i nerasejana molitva u srcu. A kada Božjom pomoći i blagodaću Gospoda našega Isusa Hrista ovo postigneš, onda ćeš ostaviti mnoga i raznovrsna delanja i boraviti u nadumnom jedinstvu jedino sa Gospodom, čistom i nerasejanom molitvom srca, ne imajući potrebe ni za kakvim spoljašnjim prilagođavanjem.

Tako, ako stvarno želiš da se udostojiš življenja u Hristu Isusu, potrudi se da stekneš da se u svako vreme i u svaki čas, i pri svakom poslu, čisto i bez rasejanosti moliš Gospodu u srcu. Time ćeš od mladenca uspeti da uzrasteš u muža savršena, u meru rasta punoće Hristove (Ef. 4,13). Pri tome ne zaboravljaj, kada povremeno zadobiješ

čistu samodelatnu molitvu, da ne smeš nikako da je prekineš svojim uobičajenim molitvenim pravilom. Tako nas uči Filimon: Ako te Gospod udostoji, bilo danju ili noću, dara čiste nerasejane molitve, ostavi tada svoja pravila i koliko god više možeš trudi se da se prilepljuješ uz Gospoda Boga, i on će ti prosvetiti srce za vršenje duhovnog dela.