HAGAJ, PROROK DOBRE VESTI

Prilike

Malo je proroka koji su videli plodove svoga proricanja. Hagaj je jedan od retkih koji su mogli videti kako se ljudi menjaju i prihvaćaju ono što im Bog poručuje. Jeronim kaže da se Hagaj verovatno rodio u vreme kakvog velikog praznika pa mu ime kaže "Svečan", "Praznični". Možda se ovo ime odnosilo na njegovo rođenje a možda na Hagejevo poslanje. Ako se prihvati mogućnost iz 2,3 da je video Salamonov hram, on je u vreme svoga proricanja bio čovek osamdesetih godina, a kako njegove poruke odišu svežinom i živošću mora da je još uvek bio dobro držeći starac u kome je još uvek kolala mladenačka krv.

"Ima li još koga među vama koji vidje ovaj Dom u njegovoj staroj slavi? A kakva ga sada vi vidite? Prema onome, nije li to ko ništa u vašim očima?" (2,3) pita Hagaj okupljeni

narod.

Ukazom persijskog kralja Kira 539. godine prije Krista oko 50.000 Jevreja se vratilou svoj rodni kraj. Dozvoljeno im je da sazidaju Jeruzalem i hram:

"Ali prve godine perzijskoga kralja Kira, da bi se ispunila riječ Jahvina objavljena na Jeremijina usta, podiže Jahve duh perzijskoga kralja Kira, te on oglasi po svemu svojem kraljevstvu usmeno i pismeno: "Ovako veli perzijski kralj Kir: Sva zemaljska kraljevstva dade miJahve, Bog nebeski. On mi naloži da mu sagradim Dom u Jeruzalemu, u Judeji. Tko je god među vama od svega njegova naroda, Bog njegov bio s njim, pa neka ide onamo!" (2 Jer. 36,22,23)

Poslovi su nekako napredovali sve do 529. godine. Tada je umro Kir a na dvoru su nastale borbe oko prestola, koje su trajale sve do 520. godine. Judejci su na povratku u svoju zemlju našli "starosedeoce". Bili su to doseljenici pomešani s Izraelcima koji su ostali (II. Dn.17). Ovi su smatrali da imaju više prava i kako nije došlo do sporazuma i saradnje, usledela je prijava dvoru. Poslovi su stali i stajali punih devet godina.

U gradu je vladala oskudica u stanovima pa su se ljudi dali na zidanje kuća. Bio je prisutan još jedan momenat. Neki su se dobro snašli čim je pošlo dobro. Zbog toga su gradili kuće.

ukrašavali ih i nastojali da svoj život učine što udobnijim.

Hram je ostao razoren. Bogosluženja nije bilo a to znači da je ropstvo još trajalo. Prvosvećenik Jozua, sin Jozedekov bio je bespomoćan jer se ljudima nije dalo da se prihvaćaju posla oko hrama. Činilo im se da je to uzaludan posao jer je zabrana izgradnje, izdata 529. godine još, uvek bila na snazi. Nije ništa mogao da uradi ni namesnik Zorobabel sin Šealtielov. Sve u svemu, prilično bezizlazno stanje.

Hagajeva služba

I onda - "Dođe Gospodnja reč preko proroka Hagaja ..." Da li je bio prorok i prije? Tko zna. Valda i nije jer je njegovo proricanje trajalo svega nekoliko meseci. Važno je što je došla Božja poruka i da ju je Hagaj znao preneti drugima.

"Dvadeset devetog avgusta 250. godine dođe Gospodnja reč preko proroka Hagaja" – tako bi se mogla započeti ova knjiga jer je kod Hagaja moguće tačno odrediti datum njegovih proricanja. Mora da je i ranije postojao neki poziv za izgradnju a ljudi su se izgovarali rečenicom "Nije još vreme da gradimo Gospodnji dom", izgleda da su je svi prihvatili. Da, kad se nešto ne želi nađe se bilo kakav izgovor.

Prorok Hagaj zna taj izgovor, zna i nešto drugo. Zna da su se mnogi od ovih ljudi dobro snašli. Zna da su izgradili svoje kuće da ih neki još uvek izgrađuju, iako su bila teška

vremena. Zato pita: "A vama je vrijeme da stanujete u pokrivenim kućama, dok je ovaj

Dom razvaljen" (1,4) Hagaj im onda skreće pažnju na neke događaje iz bliske prošlosti, koje oni nisu mogli objasniti. Tu su nerodne godine, iako su se mnogo trudili. Tu su i ostale nedaće - verovatno oskudica u odeći, inflacija, i drugo. Tu su bila iskustva ljudi, tereti koji su ih pritiskivali i činili život i napredak nemogućim. Ko zna, možda je ona lozinka o hramu bila unekoliko vezana za te nedaće. Možda su ljudi doista čekali bolje prilike za poduhvat kao što je izgradnja hrama, a njihovo je čekanje samo otežavalo stanje stvari jer su nevolje bile posledica čekanja.

Ovaj čovek je bio veoma uporan i vatren. Neki ga nazivaju pravim evangelizatorom. Zamišljam ga kako hoda ulicama Jeruzalema i govori pojedincima, grupicama. Sad je kod

prvosvećenika i ohrabruje ga i uverava ga da ima direktnu Božju poruku. Sad je kod

namesnika i dokazuje kako su na persijskom dvoru nastale promene i kako odmah treba nastaviti s radom. Eno, ga na ulici, oko njega sve više ljudi a on govori. Dotiče se problema koji muče narod, objašnjava otkuda su ti problemi došli i budi u ljudima zaspalu veru u Boga.

Kao što se vatra razgori kad se razgrne pepeo s žara, tako se u dušama ovih ljudi budila svest o pripadanju Bogu. A Hagaj naglašava - "Ovo je reč Gospoda nad vojskama: "Uskratio sam rosu, a zemlja uskratila useve, doveo sam sušu na zemlju, na gore, na žito, na vino, na ulje i na sve što rađa, na ljude i na stoku i na svaki teško stečeni plod - zato što je moj dom razoren ".

"Nadaste se obilju, a gle, malo je; što dovezete kući, ja otpuhnem. A zašto? - riječ je Jahve nad Vojskama. Zato što je Dom moj razvaljne, dok se svaki od vas brine za dom svoj.

Stog je nebo uskratilo rosu, a zemlja uskratila usjeve. Ja dozvah sušu na zemlju i gore, na

žito i vino, na ulje i na sve što zemlja rađa, na ljude i stoku, i na svaki trudno stečen plod".

(1,9-11)

A ljudi slušaju, razmišljaju, prenose jedan drugome ono što su čuli, iskazuju spremnost da se prihvate posla. I gle čuda, - podigoše se i namesnik i prvosvećenik, i ceo narod: "A Zerubabel, sin Šealtielov, i Jošua, sin Josadakov, veliki svećenik, i sav ostali narod poslušaše glas Jahve, Boga svojega, i riječi proroka Hagaja, u onome radi čega ga Jahve njima posla: i narod se poboja Jahve." (1,12) Tek sada im je sinulo, sada im je jasno da nedaće koje su ih snašle imaju dublje korene. Iza njih nije bezlična prirodna sila nego Gospod Bog. O njemu nešto znaju ali su smetnuli s uma da je on iza svih nedaća jer želi da skrene pažnju na sebe, na svoje postojanje.

Valda nikada, ni pre ni posle, stanovništvo ovoga grada nije bilo više i temeljitije pokrenuto Božjom porukom. U knjizi je naglašeno kako su se vođe i narod pobojali Boga (1, 12,b.). Doista, gde nema Božjega straha maloje garancije da će stvari poći dobrim putem, a gde ga se ljudi boje, dešavaju se velike stvari. Niko ne može ljude pokrenuti toliko jednodušno i snažno koliko ih pokreće strahopoštovanje prema Bogu.

Već je 21. septembar 520 godine prije Krista. Jedva je prošlo tri sedmice od kako je Hagaj progovorio a ceo narod se sakupio da gradi hram. "Jahve probudi duh Zerubabelu sinu

Šealtielovu, namjesniku Judejskom, i duh Jošui, sinu Josadakovu, velikom svećeniku, i duh

svemu ostalom narodu, te oni dođoše i prionuše na posao u Domu Jahve nad Vojskama, Boga svojega." (1,14)

"Bijaše to dvadeset i četvrtoga dana šestoga mjeseca." (1,15) "Gospod je probudio duh u Zorobabelu ... i Jozui, prvosvećeniku i celom narodu".

Posao je tekao ali izgleda da su se neki počeli zamarati. Božja poruka nikada ne zahvati sve jednako. Nikada ne zainteresuje sve ljude na isti način. A Hagaj je tu. Valda i sam učestvuje u izgradnji i kao fizički radnik jer je u njemu mladenački duh. Tu je i sada kad počinje "da škripi". Toje 18. oktobar iste godine. Hagaj opet ima poruku Gospoda Boga, nosi obećanja. Verovatno je neke ljude zahvatila malodušnost. Posao je velik a po svoj prilici neki stariji su se pobunili, uhvatila ih panika jer su se dobro sećali kako je izgledao Salamonov hram. "Zaista, mnogi svećenici, mnogi leviti, i glavari obiteljski i starješine, koji su svojim očima vidjeli temelje prijašnjega Hrama, plakahu iza glasa, a mnogi opet snažno klicahu od radosti. I tako niko nije mogao razlikovati radosno klicanje od plača u narodu; jer je narod glasno klicao, i vika se čula vrlo daleko." (Ezra 3,12-13) Prema njihovom ovo je bila prava rugoba kad se usporedi sa onim. "O, dobra stara vremena", "Kako je to nekada bilo sve drugačije", "Kad smo mi bili mladi, kakoje sve to išlo dobro". Da Salamunov je hram građevinsko čudo tadašnjeg sveta, ali su ta vremena prošla. Od njih se ne živi kao što se ne živi ni od stare slave i uspomena. Živi se od sadašnjosti, od onoga što se kreće. postoji, što se stvara u datom trenutku. Ovo je pogotovo tako za kršćane. Za njih postoji samo sadašnjost jer je prošlost otišla a budućnost nije došla. Tu je Agej koji ovoga  puta  progovara  namesniku  i  prvosvećeniku.  Progovara  i  ostalom  narodu, jača njihove mišice, diže iz praha njihovu volju: "Budi junak Zorobabele, budi junak, Jozua... budi junak, narode sve zemlje ... Na posao, ja sam s vama, reč je Gospoda nad vojskama". Bilo je to 18 decembra 520 god.

Prorok Hagaj progovara još jednom. To je sada oko šest meseci kasnije:

"Dvadeset i četvrtoga dana devetoga mjeseca, druge godine kralja Darija, dođe riječ Jahvina preko proroka Hagaja: Ovako govori Jahve nad Vojskama. Pitaj svećenike što kaže Zakon i reci: "Kad bi tko u skutu svoje haljine nosio posvećeno meso, ili bi se skutom dotakao kruha, jela, vina, ulja ili kakve god hrane, bi li to postalo sveto?" Svećenici odgovoriše: "Ne!" Hagaj dalje upita: "Kad bi netko koji se onečistio dodirnuvši mrtvaca dotakao nešto od onoga, bi li to postalo nečisto? Svećenici odgovoriše: "Bilo bi nečisto". Onda Hagaj ovako reče: "Takav je i ovaj puk, kakav je ovaj narod preda mnom - riječ je Jahvina - takvo je svako djelo ruku njihovih, i sve što ovdje prinose: sve je nečisto!"

A sada, promislite u srcu, od današnjega dana unapredak: Prije negoli se poče stavljati kamen na kamen u Jahvinu Svetištu, kakvi ono bijaste? Dolažaste hrpi od dvadeset

mjerica, a biješe ih samo deset! Dolažaste kaci da zahvatite pedeset mjerica, a bješe ih

samo dvadeset! Udario sam snijeću, medljikom i gradom svako djelo vaših ruku, ali nikoga  nema  k  meni  -  riječ  je  Jahvina.  Stoga  dobro  pripazite  od  današnjeg  dana

unapredak - od dvadeset i četvrtoga dana devetoga mjeseca, kad se stao graditi Hram Jahvin, pripazite dobro, ima li još žita u žitnici? Ni vinova loza ni smokva, ni mogranj ni maslina nisu rađali! Al' od ovog dana ja ću blagosloviti.

Očito još uvek je bilo problema o prinosima Bogu, a Bog ovde nudi saradnju: Ako narod učini svoje i Bog će učiniti svoje.

Hagaj progovara još jednom. Loše za neprijatelje, a dobro za svoj narod:

"Dvadeset i četvrtoga dana istoga mjeseca dođe riječ Jahvina Hagaju drugi put: Reci ovako Zerubabelu, namjesniku judejskom: Ja ću potresti nebesa i zemlju! Oborit ću prijestolja kraljevstvima, i uništit ću moć kraljevima naroda. Prevrnut ću bojna kola i one na njima, konji i konjanici njihovi bit će oboreni, past će od mača brata svojega. Toga dana - riječ je Jahve nad Vojskama - uzet ću te, Zerubabele, sine Šealtielov, slugo moja - riječ je Jahvina i stavit ću te kao pečatnjak, jer tebe izabrah - riječ je Jahve nad Vojskama." (2,10-23)

Radi se o ispravljanju stava prema Bogu. Samo ispravan stav može pomoći da se hram dovrši, a tu je i rešenje za ceo život. Bog želi da ljudi sami zaključe koliko su odgovorni za

postojeće stanje. Zanimljivo je da im se on ne nameće. Naprotiv, želi da oni sami zaključe,

da sve to bude jedan odgovor. Ljudi su znali da ih prate nedaće ali nisu znali zbog čega. Bog pokazuje još jednom da su posredi njihovi gresi. Oni su krivi jer su nečisti pred Bogom (2,16-17).

Dobra dela ne mogu otkloniti prokletstvo koje dolazi zbog ranije učinjenih zala, a Bog ipak oprašta jer je milostiv. Ovi ljudi će doživeti blagoslovene godine jer će Bog otkloniti

prokletstvo koje je trebalo da dođe kao posledica ravnodušnosti prema Božjem domu.

Poslušnost, koja se pokazala u prihvatanju posla oko hrama, biće blagoslovena. Ljudi treba da se sete da ih je prije početka izgradnje pritiskivala teskoba zbog oskudice u svemu, a od kada su počeli graditi, stvari su pošle drugačije. Bog se pobrinuo za dobra, za plodove, za mir i za sve ostalo.

Poruka

1.  Bolest, nevolja, nesreća se ne smiju u svakom slučaju tumačiti kao Božja kazna, ali kad stvari pođu nizbrdo, nužno je ispitati odnos prema Bogu. Bog može uskratiti duhovna i materijalna dobra da nas upozori da poslovi ne idu dobro i da između nas i njega postoji nešto što nas razdvaja. Nezgode bilo kakve vrste treba da skrenu našu pažnju na Boga.

2.   Novi hram je bio jadna slika Salamonovog hrama i zbog toga su neki bili duboko ožalošćeni. Valda su čak smatrali da sve to nema smisla. "Dobra stara vremena" su česta

tema mnogih ljudi i razmišljanje o njima može da hrani osećanja ali stvarne vrednosti

nema nikada. Što je nekada bilo lepo i dobro primilo je svoju platu, priznato je, obavilo je svoju dužnost a svaki novi momenat zahteva novi napor, novi poduhvat, novo ulaganje. Razmišljanje o lepoj prošlosti može da natera suze na oči ali ono skoro uvek oduzima snagu i volju za rad. Zbog toga, ono kako je nekada bilo treba prepustiti prošlosti. Prava je tragedija što mnogi kršćani žive u prošlosti, umesto da se osveste i prihvate posla u vremenu u kojem žive.

Pitanja

49.     Ponoviti redosled 12 malih proroka

50.     Šta se sve može reći o Hagaju na temelju njegove knjige?

51.     Opisati prilike u kojima je živio

52.     Ima li veze između nedaća i života Božjeg naroda:

53.     U čemu je bio Hagajev zadatak?

54.     Koliko je uspio u svom zadatku? Naučiti: Hagaj 1,8,9.