Ovo je priča o Petru Panu.
Ne o dečaku koji nije želeo da odraste, već o čoveku koji nikada nije naučio kako se odraste.
Nije imao roditelja da mu pokažu kako izgleda kada neko ostane. Nije imao dovoljno sigurnosti iz koje bi jednog dana mogao hrabro da ode u svet. Naučio je da se oslanja na sebe, da ne traži previše, da ne očekuje previše i da ljubav prihvata onako kako mu je dostupna.
A onda je upoznao Zvončicu.
Zvončica nije mnogo pitala. Nije tražila velike razgovore, odgovornost, planove i obećanja. Bila je tu. Privržena, poznata, možda pomalo posesivna, ali sigurna na jedan čudan način. Sa njom je Petar mogao da ostane dečak. Nije morao da postane muškarac.
I njemu je to odgovaralo.
Sve dok se nije pojavila Vendi.
Vendi je bila drugačija.
Nije želela samo da bude pored njega. Želela je da ga upozna. Da razgovaraju. Da zna gde idu. Da postoji „mi“, a ne samo „ti i ja kada nam odgovara“.
I prvi put Petar je osetio nešto što ga je istovremeno privlačilo i plašilo.
Bliskost.
Jer kada nekoga zaista pustimo blizu, više ne možemo da se krijemo iza deteta u sebi.
Vendi je u Petru probudila želju da odraste, ali je istovremeno probudila i njegov strah od odrastanja.
Zato je odlazio.
Pa se vraćao.
Kada bi mu Vendi nedostajala, tražio bi je. Kada bi mu se približila, uplašio bi se. Kada bi od njega tražila ono što odrasli odnosi traže, počeo bi da se oseća zarobljeno.
A onda bi ponovo odlazio Zvončici.
Ne zato što je Zvončica nužno bila ljubav njegovog života.
Nego zato što je uz nju mogao da ostane onaj isti Petar.
To je možda najtužniji deo ove priče.
Ponekad ne biramo osobu koju najviše volimo.
Biramo odnos u kojem najmanje moramo da se menjamo.
I to nije samo priča o muškarcima.
I žene mogu biti Petar Pan. Mogu biti emocionalno nezrele, bežati od odgovornosti, tražiti partnera koji će ih spašavati, hraniti njihovu potrebu za pažnjom i sigurnošću, a istovremeno bežati kada odnos postane stvarno blizak i kada dođe vreme za odraslu uzajamnost.
A Zvončica i Vendi tada nisu stvarne žene.
One su dve potrebe u istoj osobi.
Zvončica je potreba da budemo voljeni bez mnogo pitanja.
Vendi je potreba da budemo stvarno viđeni.
Zvončica kaže: „Ostani dete, ja ću biti tu.“
Vendi kaže: „Hajde da zajedno odrastemo.“
I tu nastaje unutrašnji sukob.
Čovek može godinama putovati između Zvončice i Vendi, između poznatog i nepoznatog, između sigurnosti bez dubine i bliskosti koja zahteva hrabrost.
Sve dok jednog dana ne shvati da problem nije bio u tome što nije pronašao pravu osobu.
Problem je bio u tome što nikada nije odlučio da postane osoba sposobna za zreo odnos.
Jer odrasla ljubav ne traži da prestanemo da budemo razigrani, nežni i pomalo detinjasti.
Traži samo da, kada postane teško, ne pobegnemo.
Da možemo da kažemo: „Plašim se.“
Da možemo da ostanemo kada više nije uzbudljivo.
Da preuzmemo odgovornost za ono što činimo drugome.
I da razumemo da prava bliskost nije mesto na kojem ćemo zauvek ostati deca.
Ona je mesto na kojem, prvi put, možemo bez straha da odrastemo.  

Danica Ivancevic