Neke muškarce svi vole zato što na njih mogu da se oslone. Malo ko se pita na koga se oslanjaju oni.
Posebno je to čudno na Balkanu, mada svakako i u mnogim drugim delovima sveta, gde se od muškarca očekuje da plaća i da sve nosi. Očekuje se da bude dobar ljubavnik i dobar tata, da bude uspešan, stabilan, vredan, pouzdan, da obezbeđuje porodicu i da bude čovek na koga svi mogu da računaju.
A istovremeno se od njega očekuje da nikada ne bude dete, jer bi to značilo da je slab, njanjav i nedovoljno muževan.
Meni kao psihologu i psihoterapeutu ta poruka ume da bude toliko konfuzna da se ponekad pitam kako je tek muškarcima koji pokušavaju da je žive.
Treba da bude jak, ali ranjiv, ali ne njanjav, nego muževan. Treba da bude odrastao, nežan, ali ne previše da ne guši. Da vodi, ali treba da sluša ženu. Da bude samostalan, ali uvek emocionalno dostupan. Treba da bude dobar otac, a istovremeno treba da bude čovek koji sve vreme drži porodicu.
A nikada ne sme da bude dete.
Ne postoji muškarac, kao što ne postoji ni žena, koji ponekad ne želi da bude negovan kao princ ili princeza, odnosno kao dete. To je deo ljudske potrebe za zavisnošću i bliskošću. Svi imamo potrebu da nas neko vidi, zagrli, pita kako smo i da na trenutak neko drugi preuzme brigu o nama.
Upravo je uzajamnost kraljica odnosa. Bez nje nemamo stvaran odnos, već neku vrstu kvazi-povezanosti u kojoj je jedna osoba stalno odrasla, a druga stalno ima pravo da bude dete.
Često slušamo priču o muškarcima koji su ostali deca i o ženama koje moraju da ih vaspitavaju, brinu o njima i nose ih kroz život. Naravno da toga na Balkanu ima koliko hoćete. Dobrom delu muškaraca zaista treba više odraslosti, odgovornosti, inicijative i spremnosti da preuzmu svoj deo života. A i porodičnog.
Ali postoje i oni drugi.
Postoje muškarci koji su odlučili da neće biti takvi. Oni su odrasli. Preuzeli su odgovornost. Naučili su da rade, zarađuju, brinu, rešavaju probleme i da budu oslonac porodici.
I onda su se fiksirali u toj jednoj ulozi.
U ulozi provajdera, tate, stabilnog i stamenog muškarca, mašine i ATM-a koji nikada ništa ne traži, ne kuka, ne pokazuje da mu je teško, daje i daje i daje, a uz sve to treba samo da bude nasmejan i da uživa u tome što daje. Treba da bude srećan što ima svoju porodicu, da hvali svoju ženu i decu i da bude zahvalan što je u mogućnosti da sve to obezbedi.
To su nemogući zahtevi koje neki muškarci zaista godinama ispunjavaju.
I onda dođu na terapiju.
Šta mislite, zašto?
Dođu depresivni. Dođu realno uplašeni. Ali i anksiozni, iscrpljeni i beskrajno ljuti.
Uplašeni su da će, ako prestanu da rade sve što se od njih očekuje, propasti čitav sistem koji su godinama gradili. Ne žele da izgube porodicu u koju su toliko investirali. Ne žele da pokažu da su uplašeni, jer su naučili da je strah slabost, ranjivost i njanjavost koju njihove partnerke ne bi želele da vide.
A šta će to njima? Neće valjda tata da se žali detetu kako mu je teško?
I onda postanu depresivni upravo zato što su beskrajno ljuti.
Ljuti su jer su se uvalili i jer su godinama pokušavali da ispune jednu predstavu o tome kako treba da izgleda pravi muškarac. Ljuti su jer su im društvo, porodica, kultura, a i partnerka, govorili da pravi muškarac ćuti, radi, daje i izdržava.
A onda imamo i ove samoproklamovane koučeve za sve i svašta koji će vas naučiti kako da jedete, kako da trenirate, kako da zarađujete, kako da budete pravi muškarac, kako da budete alfa i kako da poslednji dođete na red kada treba nešto da tražite, a prvi kada treba nešto da date.
Molim vas, ostavimo spektakl malo po strani.
Mi smo svi ljudi.
Svi imamo potrebe za zavisnošću, za tim da nas neko neguje, vidi, voli i da ponekad brine o nama. Ako zanemarimo mogućnost da ponekad budemo deca i da budemo ranjivi, pored toga što ćemo biti odrasle osobe, hrabri i jaki, ako se fiksiramo u bilo kojoj od tih uloga, zaustavili smo sopstveni razvoj.
I time štetimo sebi.
A kada jedna osoba u paru ili porodici šteti sebi, možda ostatak porodice to dugo ne vidi, ali sasvim sigurno svi snose posledice. Nemoguće je da jedan čovek godinama bude nesrećan, iscrpljen i besan, a da svi oko njega budu zaista dobro. Možda spolja deluju srećno, ali onda često nisu svesni sopstvenog učestvovanja u tom sistemu, sopstvenog primanja svega što im ta osoba daje i medveđe usluge koju takav odnos pravi svima.
Kada jedan čovek stalno daje, a drugi stalno primaju, oni vremenom gube mogućnost da se razvijaju u ljude koji umeju da vide drugoga.
Prava briga za drugog čoveka podrazumeva da vidimo i ono što plaća za ono što nam daje.
Zato mi je posebno važno kada na terapiju dođu muškarci koji su zaista uradili sve ono što se od njih tražilo. Radili su, zarađivali, brinuli o porodici, bili verni, odani, porodični, odgovorni i pouzdani, a onda jednog dana više ne mogu da nose sve to.
Ne dolaze oni zato što ne žele da budu odgovorni.
Dolaze zato što više ne mogu da budu samo odgovorni. I sami u tome.
Čovek može da bude otac, partner, provajder, zaštitnik i odrasla osoba, ali mora da ima mogućnost da ponekad bude i dete, da bude slab, da zavisi, da primi brigu i da dozvoli drugome da ga na trenutak nosi.
Čovek koji je svima oslonac, a nikada nema pravo da se osloni ni na koga, vremenom prestaje da živi odnos.
On samo nosi njegovu težinu.

Renata Senić - psihoterapeut