Jednom, kad sam se u nebo dizao,
na pola puta sve sam shvatio.
Što ne bih drukčije brzinu stizao ?
Zašto se ne bih unatrag vratio ?

U sebi sam se zasmejuljio:
da,
najzad sam se opasuljio.
Nema tu vradžbina, o, beli svete:
Treba ponovo biti dete.

Podario sam nežnost svim stvarima.
Postao luđi od svih aprila.
Bio sam jedini među mornarima
kome su iz glave izrasla krila.

Šta vredi da neko snove plete ?
Čime da plete i uplete
ako ne postane ponovo dete ?

---

Sad imam odgovor kako se stiže
samome sebi malo bliže,
unutra negde gde su nam kosti
zlatne od ludosti
i od mladosti.

Sad imam odgovor kako da ronim
duboko u svoje bistro oko
i da u duši nežno zazvonim
i volim
i verujem duboko.

Dublje od svetlosti.
Dublje od Svemira.
Dublje od svojih tajni i nemira.

Dublje od svoga najdubljeg sna.
Dublje od svoga najdubljeg dna.

---

Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih valova skrivao,
zbog čega bi se ponovo rodio
i zbog čega bi ponovo živeo ?

Samo mornari i zvezde znaju
da večno namiguju i večno traju
da vreme uzjašu,
da svetlost javljaju,
da život kao razred ponavljaju
i da se stalno, stalno obnavljaju.

Mika Antić