„Samo da nađem nekog normalnog,“ kaže mi drugarica, dok lista profile na telefonu. „Nekog ko me neće umoriti, ko me neće povrediti, ko nema svoje drame.“

Gledam je i ćutim. Jer znam da u glavi ima spisak osobina tog nekog zamišljenog čoveka koji bi trebalo da reši sve njene nemire.
A istina je mnogo grublja.

Tražimo nekog savršenog, samo da nas ne bi bolelo ono što je u nama odavno polomljeno.

Očekujemo da ljubav bude anestezija.
Da pronađemo nekoga ko je potpuno završen, stabilan, bez anksioznosti, bez prtljaga iz prošlosti, bez loših dana. Nekoga ko će nas uzeti za ruku i učiniti da svi naši strahovi magično nestanu.
Želimo nekog bez ožiljaka, a sami jedva držimo sopstvene šavove da ne puknu.

Pogledaj se u ogledalo pre nego što ponovo podigneš kriterijume do neba.
Ti ulaziš u odnos sa svim svojim nesigurnostima. Sa bivšima koje još nisi preboleo, sa besom koji nosiš iz detinjstva, sa danima kada ti se ne ustaje iz kreveta i kada si nepodnošljiva za sopstvenu kožu.
A od tog drugog očekuješ da uvek bude tvoj oslonac. Da nikada ne bude umoran, depresivan ili težak.
Tražimo nekog savršenog, jer nam je tako lakše da pobegnemo od sopstvenih pukotina.

Želimo da nas neko voli u našem najgorem izdanju, a nismo spremni da podnesemo ni najmanju tuđu slabost.
Čim taj neko pokaže ranjivost, čim padne, čim mu se ugasi onaj sjaj u očima koji nas je privukao – mi se povlačimo. Kažemo „toxic“, kažemo „preteško mi je“, swipujemo dalje, brišemo ljude kao aplikacije.
Označimo ih odmah kao one sa „greškom“, jer nam je lakše da pobegnemo nego da budemo prisutni u tuđem bolu. Lakše nam je da tražimo novu, neoštećenu igračku.

Ali ljubav ne funkcioniše tako.
U nju ne ulaze dvoje bezgrešnih.
U nju ulaze dve polomljene duše koje su već nešto u životu izgubile, nešto debelo pokvarile i koje još uvek, u tajnosti svog srca, leče svoje rane.

Prava ljubav te neće spasiti od plakanja ili straha. Ona nije sklonište u kom nikada ne grmi.
Ona je odluka da, kada oluja počne, držiš za ruku nekoga ko je jednako uplašen kao i ti. To je trenutak kada prestaneš da tražiš spasioce i pristaneš na čoveka od krvi i mesa. Na njegovu slabost. Na njegov umor. Na njegovu tugu koja ponekad nema objašnjenje.

Prestanite da tražite savršene ljude da biste pobegli od sopstvenog bola.
Niko vas neće zakrpiti ako sami odbijate da držite iglu i konac.

Ljubav počinje tek onda kada pristaneš da prljaš ruke tuđim ožiljcima, znajući da i taj neko drži tvoje. Kada sedneš pored nekog ko je pao na pod, ne da ga podigneš po svaku cenu, nego da samo sediš pored njega dok oboje ne budete spremni da ustanete.

Da li i vi tražite nekoga da vas spasi i popravi, ili ste spremni da volite nekoga ko je jednako nesavršen i polomljen kao i vi?

#odnosi #ljubav #tuznaistina 

Pisano za Čitanje