Davno sam priznala sebi
da to sam što ne bih trebala biti.
Priznala i prihvatila.
I ćutim…
Ćutim u sebi o sebi.
Nijemo nosim svoj krst.
Bez suze i uzdaha.
Naučila sam igrati po tuđem taktu.
Precizno.
Kako se očekuje.

Dodjeljena mi uloga.
Odigraću do kraja.

Čudakinja.
Nakaza.
Rekli bi neki…
Zašto?!
To sam ja.
Prava ja.
Zar nemate hrabrosti da volite me?
Takvu kakva jesam.
Zar ne razumijete?!

Ja sam se rodila takva.
Baš kao što je ONA-ONA,
ON-ON,
OVAJ-OVAJ.
Tako sam ja samo JA.
Ali zbog vas, ljubljeni moji,
postala sam neko drugi.

Zar vas ne bi usrećila moja sreća!?
Zar me ne možete voljeti zbog onog što jesam?
A ne zbog slike koju vidite.

Teško je kad sami moramo
svoj krst nositi.
Biti ono što drugi žele.
Ćutati.
U strahu da ne ostanemo sami.
A opet…tako sami smo.

Ne.
Neću plakati.
Suze su za slabiće(tako kažu).
Ne mogu reći da sam heroj.
Ali…
Hrabro ću ćutati.
Do kraja.
Ne trebaju mi parade,ordeni.

Svako svoj krst nosi…

Svi ćemo mi Bogu na istinu!