Otvorim novčanik, unutra šćućureno od neugode viri zadnjih 100 kuna, biće dovoljno, zaključim, samo moram biti skromna. Razmišljam dal da uzmem ona babska kolica za spizu da se ne mučim tegliti ili ne, hamletovski napregnem duh i napokon kažem ne, jer nisam baba i krenem odvažno sa šminkerskim očalima za sunce po oblačnom vremenu u supermarket.
A u supermarketu gužva ko na sudnjem danu. Prilazim limunima,čitam upozorenje,i kao da sam uzela DDT a ne limune, „ korica je tretirana tim i tim sranjem, nije za jelo“....hm...ako kora nije za jelo kako nutrina može biti dobra.
Ostavljam limune, bez njih mogu, i krećem prema rajskom voću, jabuci. Sve jednake. Iste. Crvene. Poput blizankinja. Bez mrlje na duši, ops kori. Jako sam sumnjičava al nema druge, to je ona vrsta koju volim, vjerojatno je ista takva zapala i sirotog Adama, ako njemu nije naškodila neće ni meni.
Na vagi je zapelo, baka ispred mene drži salatu a kuca kapulu, kad je sve napokon otkucala kako treba, puca kesa, salata ispada i cijeli proces ide ispočetka.
Nemam živaca pa krećem prema zapakiranim kokicama. Čim ih ugledam sjetim se dzorka, definitivno mi je zgadio volju za mesom jer to nije meso već leš, a tko normalan jede leševe, to je nekada kokodakalo, letjelo koliko se moglo vinuti u zrak kržljavim krilima, mamilo pijevca po seoskom dvorištu....hej, trgnem se naglo iz sanjarenja, koje dvorište, ova kokoš nikad nije bauljala po prašini niti je vidjela zaljubljenog pijevca.
To je uškopljena kokoš, zaklana i pala mučeničkom smrću, okreće mi se želudac od gađenja, i spuštam plavkastu kokoš iz ruke ( zar ne bi trebala biti ružičasta?) i odlazim dalje.
Prilazim kruhu i postajem napeta jer podavačica kruha nije baš kako treba i ako ima onaj svoj dan, biće belaja. Tražim kvarat kruha, ona kaže ne može, aha, ima ga, ima onaj svoj dan. Kako ne može, usprotivim se ja, ne može, drska je ona, kad bi svi tako tražili ko vi....ma što, povisim sad ja malo glas, dajte mi onda tri kvarta kruha. To može, s olakšanjem zaključi ona, što odma ne kažete. Kad je izrezala, ja kažem, sad mi dajte tu manju stranu, taj kvarat. Ona šuti i daje mi što želim. Ja šutim. Šuti i ona. Tko je koga nadmudrio, ne zna se.
S olakšanjem odlazim i već je čujem, muči sljedeću mušteriju.
Prilazim frižiderima i tražim svoj omiljeni jogurt. Euforija sa mrvica čokolade, već mi sline unaprijed idu na usta, tražim ga ali ga ne vidim, pa se malo uznervam i postajem euforična, tražim pomoć od radnice, skupa tražimo moju euforiju, nema je, veli ona, uzimite ovu sa jagodama, odlična je, je tebi, govorim u sebi, mrzim smežuranu jagodu u ledenom jogurtu.
Uzmem običan dijetalni bijeli bioaktiv i malo pokisla ulazim u red praškova i deterđenta.
Tražim tolateni papir, paloma, dvoslojni, troslojni, mirisni, uzimam s najviše slojeva, ne moram vam baš objašnjavat zašto, jelte? Al što to mrzim vuć kući, mislim nije da svi ne brišemo dupe al, zar baš svak mora znati da mi baš to u kući fali i da nemam s čim....itd.
I još se bezobrazno kočeperi iz torbe iako bi ga ja najrađe zatukla s nečim, ne može 8+2 gratis stati normalo, mora viriti i stršati, nek se zna čega fali.
Vraćam se na vagu izvagat jabuke, nema trake u vagi, što ću sad, krenem prema drugoj vagi, fila samo takva, ovaj put moram čekati.
Onda se sjetim da bi mogla baš malo oraha uzeti za ispeć kolač. Vrtim se oko one staklene mašinerije u kojoj stoje orasi, malo se mučim da dokučim sistem ispadanja oraha u vrećicu, stisnem malo prejako i predugo, i ispadne mi da bi kilo i po. Di ću s tim, za majkubožju, gledam jel me itko gleda ili ne, ne gleda, sve oko mene otuđeno, sve stranci, svak gleda svoja posla, nije ovo mali slatki dućan gdje te svak po domaći pozna, koja sreća, odahnem. Ostavljam ih sa strane, kao da nisu moji i odlazim praveći se Tošo.
Već mi je lagano puna kapa svega, znam, slutim da pola stvari nisam uzela, ne mogu se sjetiti što, nisam napravila spisak, ali ipak prilazim blagajni. Ispred mene troje ljudi na drugoj blagajni dvoje ljudi, dilema, dal da pređem u drugi red ili ne, opet naprežem duh hamletovski, odluka je pala, naglo skrećem s kolicima na drugu blagajnu.
Al naravno, i nije ovo prvi put već valjda svaki put, čim ja pređem tamo gdje mi se učini da je manje ljudi, na kasi zapne. Čovjeku na kasi ne prolazi kartica, vadi razne srebrne i zlatne dok neka ne prođe,budno motrim kasu s kojem sam klisnula, izračunavam da sam već mogla biti na redu da nisam bila živčana, ali sad nema više povrtaka, ponosno i kao da me nije briga i kao da mi se nigdje ne žuri ( ali zapravo mi se i ne žuri) poput bonace na moru...ČEKAM....Čekam....čekam....čekam...
Žena iza mene dodirujem me svojim ogromnim prsima, odmičem se, ne volim tuđe dodire ali i ona se primiče, pa me njene grudi br.5 opet tuku u leđa, muškarac ispred mene bazdi po popriličnoj dozi alkohola ili je to kolonjska vodica pokošeno sijeno...oće li više, isusebože, srušit ću se u nesvijest od ljudi, mirisa, smradova, čekanja i od sebe same, valjda od sebe najviše....uf.....napokon.....i...
i kad sam napokon došla ja na red , nestane opet papira na kasi, ne mogu vjerovati, dva puta u razmaku od 15 min, koji peh, koja pegula, prodavačica traži traku, nema trake, dovikuje se s nekim, Iveeeeeee....donesder mi trakuuuuu....viš da mušterije čekaju....požurder...jel gospojo...vama se niđe ne žuri.Na mom licu stoji sleđen kiseli osmijeh.
Očajnički shvaćam, da su me prestigli svi, ama baš svi koji su se još muvali po salami i sirevima dok sam ja već ponosno bila stajala u redu.
Dalje..... nema više dalje, stavila sam stvari u vrećicu, platila. Čim sam izašla van, sjetila sam se što mi još fali, i vratila se poput prave mučenice u hangar supermarketa.
bglavac
edin.kecanovic
