3.  dan

Moderni ljudi po prvi put u čitavoj istoriji nemaju pojma o svetosti, već naglašeno žive svetovnim životom. Zanimaju ih novac, moć, ugled i misle da je to sve, što je vrlo ograničen stav.

Njihov život je zarobljen malim stvarima, vrlo malim. Nemaju pojma ni o čemu većem od sebe. Porekli su Boga, proglasivši ga mrtvim. Porekli su zagrobni život, porekli su svoj unutrašnji život. Jedino veruju u poricanje središta; zbog toga nas okružuje takva dosada. To je prirodno, jer bez nečega većeg od vas, s čim biste se uspoređivali, život će da vam postane prazan i dosadan. Život postaje igra samo kada je pustolovina, a to može da vam se dogodi jedino ako postoji nešto uzvišenije za čim težite i šta želite da dostignete.

Značenje svetinje je u tome da mi nismo cilj, nego da smo samo prolaz; da se još nije sve desilo i da mnoge stvari moraju još da se dogode. Iz semena nastaje izdanak. Izdanak mora da postane stablo, ali mora da sačeka proleće, to doba kada se odjednom rascvetavaju hiljade cvetova i otvaraju svoju dušu svemiru. Samo tada će da se postigne svrha. Međutim, svetinja nije daleko; samo moramo da počnemo da se raspitujemo o njoj. U početku, naravno, pipamo u mraku, ali stvari ubrzo započinju da se usklađuju, pa brzo počinjemo da imamo uzvišene vizije. Do srca nam dopire neka nepoznata muzika, budi naše biće i započinje da nam daje novu boju, novu radost i nov život.