Ležim na krevetu, slušam muziku na slušalicama, jer svi moji ukućani spavaju. Slušam pesmu anđela, mog anđela. Roletne nisu do kraja spuštene, još su ostale one rupice koje daju sunčevim zracima da uđu u sobu. U tom polu mraku, gledam svoje lice u ogledalu koje mi obično stoji pored kreveta. Gledam svoje oči, pune suza?! Podočnjake od neprospavane noći. Crte lica koje lažu, lažu za moje godine. Helou? ? ? Ja nemam 35 godina..  Pesma anđela smanjena skoro do minimuma, anđeo peva reči od kojih me jeza obuzme, usne zadrhte, misli prestanu na kratko. A znaš šta? Taj anđeo je moja ljubav, ljubav koje više nema. Nadam se da ti je tamo gore lepo, znam da nećeš doći više kod mene, znam da te više neću poljubiti, zagrliti, osetiti, ali doćiću ja kod tebe, onda kada Bog to bude želeo. Pevao si tako lepo, pogotovo balade. Sada mi je ostalo samo njih da slušam, jer tebe ne mogu. Eh, da, ostala mi je i ona govorna poruka na telefonu: "Mila, javi mi se kad ti se završi nastup, volim te!" I dok pevaš reči moje najdraže pesme: "Da li imaš nekog ko te ljubi, kosu miluje, sa usana tugu skida, usne daruje, kad poželiš ti pozovi ljubav nije prestala, jer te niko MILA ne voli k'o ja", ja zaplačem, onako najjače, udahnem duboko al na kratko, zajecam i probudim ukućane. A sestra iz polusna me uhvati za ruku i prošaputa - Biće sve okej, zažmuri i spavaj.